Poezija

Slušam tvoj hod u vreloj noći,

njegov jak ritam bolno srce steže,

mislio sam, otići nećeš moći,

da te bar čežnja za mene još veže.

Sati idu sporo kao život ceo,

osmehom hoću plač s lica da skinem,

kada bi mi pružila sreće jedan deo,

da bar još jednom kao Sunce sinem.

Tužno je kad život oduzme ti mladost,

bar na trenutak zbog ljubavi bolne,

čežnja mi vraća onu staru radost

kada sam te prvi put sreo noći one.

I grane sad plaču, ili kiša s njih,

zeleno lišće počinje da vene,

vreme je da odem i ostavim ih,

kao što će tebe odneti mi vreme.

I mesec žudi za tvojom lepotom,

obasjava te kroz staklene snove,

na uho ti šapće tajne silnih zvezda,

i neke bajke, neke bajke nove.

I Sunce ti telo obasjava žutim,

svaki crni oblak suparnik je moj,

najlepše je kada ja zanosno ćutim,

obliva me gorki I zanosni znoj.

I kiša koja klizi niz obraze bele

govori mi tvoje bezobrazne sne,

ne verujem joj, jer znam da bi htele

da me unište, jer su tako zle.