NAKON POKUŠAJA

Prvi put se nisam pitao zašto, nego zašto ne. Ionako je mlako sećanje već na pomolu svog očekivanja zaboravilo svoj razlog. Pritajeni vapaji su se uobličili u osmeh prazninom izazvan. Nismo se ljutili na svoju slobodu da pokušamo sve i od svega odustanemo. Ali valja nešto ostaviti i za kraj… Kada reči ne bude nikakvu mržnju zašto bi i bilo kakav drugi osećaj. Mora nešto postojati po čemu ćemo se pamtiti kao bolji, u odustajanju od borbe.

Često znamo poznavati svet zarobljeni u svom pogledu, brižljivo ga čuvati u strahu da ga neko ne promeni i uništi nam i jedini razlog da nađemo opravdanje za slučajnosti… Nije moglo drugačije ništa da se zgodi sem onako kako smo želeli. Puteva ima mnogo, ali ni jedan nije slučajan, nijedan pogrešan… Samo je pitanje kojim će koliko vremena trebati da stignemo do cilja, i kako će nas koji oblikovati na tom putu. Jedno je samo neminovno: Koji god da odaberemo biće najteži, jer po njemu moramo sa svom svojom težinom poriva…

Možda se nismo nadali ovome, ali neko se sigurno borio za to. Neko je sigurno izgubio svoje zamisli o prečim stvarima da bi se izborio… da l’ sa sobom ili sa vetrenjačama, potpuno je nebitno. Nebitno je, utoliko pre što je bitno samo da li je vredelo ili nije, i kakve će posledice ostaviti…

Da li je fer prema sebi i prema vremenu popeti se na vrh svojih očekivanja i prosuti sve pokušaje vetru, da ih odnese što dalje, rasute, ili da nam ih šibne nazad u lice? Da li je normalno odustati nakon uspeha?  Da li je to uspeh ili samo uspešni pokušaj? Ima li razlike? Ali neuspeh nije sigurno, pa zašto ga se onda odricati?

Teško da će se u trenutku nametnuti odgovor sam od sebe. Kao i za sve mora proći vreme, moraju proći ljudi koji će utabati nove okolnosti… Samo tako ćemo saznati da li je vredelo, a što je još važnije, koliko je vredelo, i kome.

RANO PROLEĆE

      “Zeleno, volim te, zeleno”. I pozelenelo je sve, napokon! Uspomene još me vuku na nešto što je prolazilo u proleće. Samo, sada je sve zelenije… I trava dok izranja iz brloga zimskog sna, i krošnje koje podvlače se pogledom ka sivim zgradama… sve se polako i sigurno budi i podseća na savršen dan.

    Prilika će biti da se izgladneli od nečasti, uljuljkamo još koji put u nekom nepoznatom povečerju, da se izmislimo i slažemo sebe kako će biti drugačije ovaj put, a sve je manje-više samo senka nekadašnjeg nadanja, ili očajanja (kako kome). Osmisliti osmeh na putu ka nevoljama lakše mi je sada, naučio sam biti hladne glave i bez očekivanja. Možda trebalo je sve tako od početka, možda trebalo je… Al’ sloboda je uzela svoj danak, sada i previše.

      Ne mogu da te vidim kao nekada. Ne preterujem više i ne glumim jad. Oči su mi zaslepljene ostale za bol! Vidim čitav svet kao tuđim očima! Čujem spokojan poj ptica što se u krošnjama zavlače da se podvuku pod hlad, i veselu pesmu drugim pticama. Čujem vetra zvuk samo kroz san, jer spokojan je vazduh koji sam naučio ponovo da dišem, a da ne para mi grlo i da ne boli, prokleto rezak. I čujem, konačno, i svog srca huk koji me ne plaši više. Želeo sam da vidimo svet istim očima… Želim i sad, ali znam da smo se mimoišli u poletu nemira, il’ nemara…

     Kada bih te opet video, izmaglilo bi mi se proleće pred očima, nestao bi mi ptica poj sa ramena, i topao, mirisan povetarac iz kose. Nestao bi mi ukus proleće sa dlana kada bih te ponovo kroz svoje nesigurnosti poneo. Sem tebe video ne bih šarolik svet sanjara, niti mesec boje ranog proleća u spokoj noći kako zaranja. Sem tebe ništa ne bih video!

       Eh, da slep sam sada! Da ne vidim proleće… Jer sve ipak na tebe podseća!

ČEKAJUĆI PROLEĆE

Pocepan kao hartija, već stoti put tražim razlog da te vidim. A razloga je mnogo… Neki obešeni o ulične bandere čekaju da kiše pokupe svaku kap. Neki su čak i izgaženi mokrim cipelama pokupili svu magiju jutarnjih odlazaka. Ne znam da li sam i sam negde među njima- razlog da zadovoljim svoju pohlepu…

Kad bih bar dovoljno hrabar bio, lako bih prekinuo svaki posrnuli dan. Već mi je mučno da idem i da se vijam s tobom oko kapljica kišne i tek nadolazeće prolećne tišine. Ali se setim da u proleće mi nekako ponajviše i nedostaješ. Sve se budi kraj nečega i miriše na raj. A proleće i beše dobar razlog da se rastanemo, sećam se…

Onako, baš martovski, tek se otopi sneg, i ulice osušene zagraje od radosti i ljudi, sve dok ih ne prekine neki novi sneg. Dok taman se zabeli dobro poznat put za snove, sunce mi stidljivo jutrom na prozor spusti koju kap. I onda nemoj ni da me pitaš zašto sam i ja bolestan i depresivan! Taman te se otresem sa ramena i prva prolećna lasta mi zažubori vesela, neki vetar opijen severom je opet oduva. Taman se srećan rešim da budem i ja dah proleća, kiša opustoši sve ulice i moju nadu prospe po njima… Pa ima li onda svrhe dizati se sumoran i hrliti visine… kad me zemlja već tobom natopljena čeka da siđem?

Protiv proleća se nikad ni zima do kraja nije izborila, niti su selice do kraja godine uspele da nađu svoj jedini dom. Sve se zaludno okreće, i što se desilo ne može izbrisati ni vetar ni kojekakvo prolećem okupano jutro. A biće prilika još da se zadenemo u kakvom vremenu i prepričamo onom drugom po koji dan... Ali ni ovo proleće nije nama dato, valjda dok ne zaboravim da i život nije ništa drugo do čekanje, u kome i jeste sva čar… A sve što se jako želi i dočeka se… kad tad.

SEĆANJE

Kroz naprsline tamnih oblaka sasvim neočekivano pojavio se mesec, u svom sjaju, vaskrsao iz mraka. Oblaci boje pepela uzbunjeno su se preplitali praveći obasjane figure od želja. Tek po koji fijuk vetra podigao bi prašinu da smetne pogled ka nebu. Ustuknut pred vetrom, odabrao sam da mu sjaj vidim baš u tvojim očima. Kakav drugačiji sjaj to nije mogao biti…

Nismo bili drhtavi, niti hladni, iako je decembar bio na pomolu. Ni vetra više nije bilo. Mesec je grejao ustajali vazduh, i tek toliko osvetlio stazu po kojom ćemo se pamtiti. Ni kakvog sećanja nije bilo, samo dve ruke i nesiguran pogled. Kakve li sreće kada se iz neočekivanog sivila jesenje večeri javi nada i pomama za tugom! Nismo govorili previše...

Zavladao je mrak, potpun. Znali smo da zatvorenim očima najbolje se oseća. Pod jaknama vulkanom nepristupačnosti zakucali smo na vrata novih želja. Bog zna koliko je bilo i dobro i bolno od samog početka…

I tek tako večeras mi je prostrujalo sećanje porom svakom prognano pred očima, i na jastuku zamirisalo lice tvoje i kosa. Tek tako ni vetar, ni mesec nisu mogli biti drugačiji večeras… Samo se sećanje javilo davno izgubljeno, da svojom širinom podseti i zapara dušu. I tek tako ću i večeras zaspati kao da se ničeg ne sećam! Tek tako prazan i samom sebi nepoznat.

NA POSLETKU

Posle dovoljno vremena da se nedovoljno razbistrim, otuđim od snova… ostavio sam te bar iza svoje nemoći. Nemoćan da promenim ljude, prilagodio sam se svojim potrebama. U preplitanju međusobnih vrednosti zanemeo sam pred svojim ustupcima. Sa velikom verom, i neosnovanim težnjama, ostavio sam dovoljno prostora da promatram i da budem ono što će upotpuniti prazninu jer gde drugde mesta i nisam imao.

Sećanje mi nije pomoglo, niti je šta vredelo. Bledelo je… Novi putevi koji su nas činili sličnim, nisu vredeli, zbog različitih moralnih načela. A koža pod kožom, i nesebični osećaj leptirića bez trunke saosećanja, tek sa kojim obrisom na nas, vredeo je kao milijarde zvezda! Ali i to je prolazilo sa prvim jutrom i škripom vrata. Pogubno sam verovao da će se vratiti, samo nikad nisam mogao da razuverim sebe da sam greška vlastitih osećanja bez imalo griže savesti; i povrh svega nerazuman, nedostojanstven… i uporan.

Prebolno je osećanje kada sve daš i ostaneš bez ičega… Svaku sam noć ukrasio sa po kojom zvezdom. Svaki sam dan obeležio svojim čulima ostavivši trag u vremenu. Svaki dan značajan ljudima, ostavio sam ti po koju priliku, najobičniju stvar po kojoj možeš da me osetiš… A sebi sam ostavio više nego što sam ikad dobio…

I na posletku, da li je ičeg bilo vredno? Da li su laži izrečene, ponešene magijom noći, samo laži, samo trenutak ili težnja za čim? Da li su pregaženi kilometri borba za nešto što je moglo da vredi? Da li je uopšte vredelo? Da li je strah od kraja doneo kraj… ili novi početak novih puteva? Sve je to nebitno dok god je nebitno barem jednom od nas!

MOŽDA TE NAĐEM

Možda te nađem u naličju vremena
kad zagrmi i nevreme me svlada,
kad počne sneg ponovo da pada
i postanem žrtva svoga bremena.

Možda te nađem kad sve se lađe
potope i duge od sunca posive.
Možda te nađem u sred pustinje
kad i kiše budu od meda mi slađe.

Spokojom ćeš se meni vratiti
u nevreme nakon svih tih bura,
dok svet se pred nama tetura…
Životom ću te, ako treba platiti.

Možda te i nađem kad ispijem kiše,
kada poslednja želja u meni mine,
dotaknem dno uz jecaj violine
i nikada mi ne zatrebaš više…
 
 
 
 
milivojk.blogspot.com
 
 
 

LUD

Od tebe mi je ostalo
nekoliko nedorečenih pesama,

i sumnja koja se izmaglila
međ’ prstima…
Potrošeni osećaj da spokojan
mogu biti samo samoćom
okovan…
i možda koja nada manje.

Nekoliko ludih noći,
neprovetrenih prostorija
i sanjivi ukus cimeta
što liči mi na nebo…
Lepi mi se pod prstima
a miriše na zimu...
i bol!

U sumrak neopipljivim snovima
dok tumaram hodnicima
potkrovlja
osećaj da još smo tu:
Ti i ja… i nekoliko neostvarenih
pogleda.

Kako ružno je sam sećati se
pokislih rumenih krovova
i udisati mlak vazduh
neponovljivog februara.
Spremni smo da se prevarimo,
ali nisam više naivan…
Nisam naivan…
Samo podmukao i lud!

Lud kao kiše po krovovima!
Lud kao sunce u sred nevremena!
Lud kao neostvarena četa
podmuklih galebova što
Dunavom marširaju!

Lud kao rat bez neprijatelja!
Lud kao rosa na tvojim usnama
prepletena mojim usnama
što osećam ih tu…

O, da li iznedriće i ovo ludilo
osećaj da u mojih snovima
više ti nije mesto?
Ili ću kao nekada
pritisnut mesecom
od nemira
čuvati te pod jastukom,
sa lažima kraj potiljka

da nikad te nisam sreo...

 

 

milivojk.blogspot.com

 

 

PREVARA PROBUĐENOG PONOSA

       Okrenuo sam se prošlosti po ko zna koji put, možda još samo jednom da te ugledam. Ni traga više. Ni mirisa. Sve isčezlo je ovog jutra. Ali fali mi da mi fališ! Da me nešto steže u grudima i lomi kad te se setim.
        Sunce je mirisalo, prokleto, na zimu. Ko zna koji je decembar već i bliži se kraj i ove godine… ili ovog sveta… Ljudi svašta pričaju. Grad je mirisao na sneg, na smušeni povetarac okupan listopadnim granjem; a u meni je skriven samo, snebivao se onaj osećaj da sam opet slobodan. Ah, što mrzim ga! Bulevarom se sem tramvaja nije mogao prozreti drugačiji zvuk. Neke kočije sa rikom konja Ili damske cipele bi i te kako probudile prirodom obasutu maglu. Nije mi trebalo da te volim i ove zime, nije…
        Noć je pala rano. Ne vidim tako daleko, kao jutros, sva čuda ovoga grada. Noć mi miriše na neki pepeo i cimet u kuvanom vinu. Ne pucketa vatra kraj mene i ne osećam dim. Ne osećam ga! A protivim se svakom pokušaju da sebe razuverim u to da smo daleko ostali, nedorečeni i lažni. Kraj uzglavlja mi još struji onaj zvuk tvog odlaska, poljupca kraj vrata, i surove tišine zatvorenog hodnika. Teški uzdah, sećanje na jedan decembar, mali mračni ugao iza prozora i zvuk vetrova. Eh, sve sad samo podseća…
        Probudim li se sutra sa istim osećajem, bar slutiću da te ne želim više. A znam da je ovo danas samo prevara probuđenog ponosa. Danas sam samo bio malo snažniji i spreman da se ne kolebam sa svojim snovima, sa svojom voljom. Pokušaću, ipak, na jastuku da ti još jednim snom objasnim sebe. Ostavim ti možda koju pesmu, ili suzu… ili sebe po ko zna koji put, onako, sebično i usput… bar za tren da probudim te, i dotaknem…

PUSTIĆU TE

Kajanju mesta nema posle reči izrečenih...
Ni za tebe u meni kad nisi u pravo vreme.
Pa sada svrhe nema sećati se prepletenih
Istina u lažima... zaključili sve smo teme.

Neću više da se javljam, pogrešno ćeš razumeti...
Oblaci su daleko otišli da drugom nose
Kiše i sumrake... ja ih neću umeti
Pored tebe odneti... postaće mi opet loše...

Ne zanima me šta je bilo, čiju tugu sada nosiš,
Ni to da li padaš kad teško ti je kao meni.
Možeš da se vratiš Dragom anđelu da prosiš...
Što od mene ostalo je... ne pripada ništa tebi.

Ne verujem ti! Vređaju me tvoja nedela!
Ja ti nisam zaslužio da kaljaš me dok me gaziš!
Leđa da mi okreneš jer misliš da te gledam...
Pustiću te... zauvek... sama da se kazniš...
 
 
 http://milivojk.blogspot.com/2012/04/pusticu-te.html

NIŠTA OD TEBE OSTALO MI NIJE

Proleće me neće izgrebati kao ti.
Neću mu dati u nepovrat da me surva,
da ostavi ožiljak... neću mu dati!
Duša mi poderana još za tobom urla!

Rekla si: Ja ne vidim nebo kao ti.
Bojim se da nisi videla ni mene.
Bojim se da nikada nećeš saznati
Da večno ćeš mi strujati kroz vene

Tebi neće biti ni života trista,
ni još toliko dovoljno da shvatiš
jer ostaćeš večno površna, ista,
a ja kao i uvek bolestan romantik.

April me je spustio na zemlju laku,
pa kupim maslačke što si razbujala
kada si otišla i ponela svaku
kapljicu rose koju si mi dala.

I ništa od tebe ostalo mi nije...
ništa da zgrabim, da te osetim,
ali bar mogu po ranama da rijem
i svaku ti pesmu svoju posvetim.
 
 
 http://milivojk.blogspot.com/2012/04/nista-od-tebe-mi-ostalo-nije.html

1 2 3 4 5  Sledeći»