Nedelja, Mart 17, 2013
SEĆANJE
Kroz naprsline tamnih oblaka sasvim neočekivano pojavio se mesec, u svom sjaju, vaskrsao iz mraka. Oblaci boje pepela uzbunjeno su se preplitali praveći obasjane figure od želja. Tek po koji fijuk vetra podigao bi prašinu da smetne pogled ka nebu. Ustuknut pred vetrom, odabrao sam da mu sjaj vidim baš u tvojim očima. Kakav drugačiji sjaj to nije mogao biti…
Nismo bili drhtavi, niti hladni, iako je decembar bio na pomolu. Ni vetra više nije bilo. Mesec je grejao ustajali vazduh, i tek toliko osvetlio stazu po kojom ćemo se pamtiti. Ni kakvog sećanja nije bilo, samo dve ruke i nesiguran pogled. Kakve li sreće kada se iz neočekivanog sivila jesenje večeri javi nada i pomama za tugom! Nismo govorili previše...
Zavladao je mrak, potpun. Znali smo da zatvorenim očima najbolje se oseća. Pod jaknama vulkanom nepristupačnosti zakucali smo na vrata novih želja. Bog zna koliko je bilo i dobro i bolno od samog početka…
I tek tako večeras mi je prostrujalo sećanje porom svakom prognano pred očima, i na jastuku zamirisalo lice tvoje i kosa. Tek tako ni vetar, ni mesec nisu mogli biti drugačiji večeras… Samo se sećanje javilo davno izgubljeno, da svojom širinom podseti i zapara dušu. I tek tako ću i večeras zaspati kao da se ničeg ne sećam! Tek tako prazan i samom sebi nepoznat.
