Poezija

NAKON POKUŠAJA

Prvi put se nisam pitao zašto, nego zašto ne. Ionako je mlako sećanje već na pomolu svog očekivanja zaboravilo svoj razlog. Pritajeni vapaji su se uobličili u osmeh prazninom izazvan. Nismo se ljutili na svoju slobodu da pokušamo sve i od svega odustanemo. Ali valja nešto ostaviti i za kraj… Kada reči ne bude nikakvu mržnju zašto bi i bilo kakav drugi osećaj. Mora nešto postojati po čemu ćemo se pamtiti kao bolji, u odustajanju od borbe.

Često znamo poznavati svet zarobljeni u svom pogledu, brižljivo ga čuvati u strahu da ga neko ne promeni i uništi nam i jedini razlog da nađemo opravdanje za slučajnosti… Nije moglo drugačije ništa da se zgodi sem onako kako smo želeli. Puteva ima mnogo, ali ni jedan nije slučajan, nijedan pogrešan… Samo je pitanje kojim će koliko vremena trebati da stignemo do cilja, i kako će nas koji oblikovati na tom putu. Jedno je samo neminovno: Koji god da odaberemo biće najteži, jer po njemu moramo sa svom svojom težinom poriva…

Možda se nismo nadali ovome, ali neko se sigurno borio za to. Neko je sigurno izgubio svoje zamisli o prečim stvarima da bi se izborio… da l’ sa sobom ili sa vetrenjačama, potpuno je nebitno. Nebitno je, utoliko pre što je bitno samo da li je vredelo ili nije, i kakve će posledice ostaviti…

Da li je fer prema sebi i prema vremenu popeti se na vrh svojih očekivanja i prosuti sve pokušaje vetru, da ih odnese što dalje, rasute, ili da nam ih šibne nazad u lice? Da li je normalno odustati nakon uspeha?  Da li je to uspeh ili samo uspešni pokušaj? Ima li razlike? Ali neuspeh nije sigurno, pa zašto ga se onda odricati?

Teško da će se u trenutku nametnuti odgovor sam od sebe. Kao i za sve mora proći vreme, moraju proći ljudi koji će utabati nove okolnosti… Samo tako ćemo saznati da li je vredelo, a što je još važnije, koliko je vredelo, i kome.

RANO PROLEĆE

      “Zeleno, volim te, zeleno”. I pozelenelo je sve, napokon! Uspomene još me vuku na nešto što je prolazilo u proleće. Samo, sada je sve zelenije… I trava dok izranja iz brloga zimskog sna, i krošnje koje podvlače se pogledom ka sivim zgradama… sve se polako i sigurno budi i podseća na savršen dan.

    Prilika će biti da se izgladneli od nečasti, uljuljkamo još koji put u nekom nepoznatom povečerju, da se izmislimo i slažemo sebe kako će biti drugačije ovaj put, a sve je manje-više samo senka nekadašnjeg nadanja, ili očajanja (kako kome). Osmisliti osmeh na putu ka nevoljama lakše mi je sada, naučio sam biti hladne glave i bez očekivanja. Možda trebalo je sve tako od početka, možda trebalo je… Al’ sloboda je uzela svoj danak, sada i previše.

      Ne mogu da te vidim kao nekada. Ne preterujem više i ne glumim jad. Oči su mi zaslepljene ostale za bol! Vidim čitav svet kao tuđim očima! Čujem spokojan poj ptica što se u krošnjama zavlače da se podvuku pod hlad, i veselu pesmu drugim pticama. Čujem vetra zvuk samo kroz san, jer spokojan je vazduh koji sam naučio ponovo da dišem, a da ne para mi grlo i da ne boli, prokleto rezak. I čujem, konačno, i svog srca huk koji me ne plaši više. Želeo sam da vidimo svet istim očima… Želim i sad, ali znam da smo se mimoišli u poletu nemira, il’ nemara…

     Kada bih te opet video, izmaglilo bi mi se proleće pred očima, nestao bi mi ptica poj sa ramena, i topao, mirisan povetarac iz kose. Nestao bi mi ukus proleće sa dlana kada bih te ponovo kroz svoje nesigurnosti poneo. Sem tebe video ne bih šarolik svet sanjara, niti mesec boje ranog proleća u spokoj noći kako zaranja. Sem tebe ništa ne bih video!

ČEKAJUĆI PROLEĆE

Pocepan kao hartija, već stoti put tražim razlog da te vidim. A razloga je mnogo… Neki obešeni o ulične bandere čekaju da kiše pokupe svaku kap. Neki su čak i izgaženi mokrim cipelama pokupili svu magiju jutarnjih odlazaka. Ne znam da li sam i sam negde među njima- razlog da zadovoljim svoju pohlepu…

Kad bih bar dovoljno hrabar bio, lako bih prekinuo svaki posrnuli dan. Već mi je mučno da idem i da se vijam s tobom oko kapljica kišne i tek nadolazeće prolećne tišine. Ali se setim da u proleće mi nekako ponajviše i nedostaješ. Sve se budi kraj nečega i miriše na raj. A proleće i beše dobar razlog da se rastanemo, sećam se…

Onako, baš martovski, tek se otopi sneg, i ulice osušene zagraje od radosti i ljudi, sve dok ih ne prekine neki novi sneg. Dok taman se zabeli dobro poznat put za snove, sunce mi stidljivo jutrom na prozor spusti koju kap. I onda nemoj ni da me pitaš zašto sam i ja bolestan i depresivan! Taman te se otresem sa ramena i prva prolećna lasta mi zažubori vesela, neki vetar opijen severom je opet oduva. Taman se srećan rešim da budem i ja dah proleća, kiša opustoši sve ulice i moju nadu prospe po njima… Pa ima li onda svrhe dizati se sumoran i hrliti visine… kad me zemlja već tobom natopljena čeka da siđem?

Protiv proleća se nikad ni zima do kraja nije izborila, niti su selice do kraja godine uspele da nađu svoj jedini dom. Sve se zaludno okreće, i što se desilo ne može izbrisati ni vetar ni kojekakvo prolećem okupano jutro. A biće prilika još da se zadenemo u kakvom vremenu i prepričamo onom drugom po koji dan... Ali ni ovo proleće nije nama dato, valjda dok ne zaboravim da i život nije ništa drugo do čekanje, u kome i jeste sva čar… A sve što se jako želi i dočeka se… kad tad.

SEĆANJE

Kroz naprsline tamnih oblaka sasvim neočekivano pojavio se mesec, u svom sjaju, vaskrsao iz mraka. Oblaci boje pepela uzbunjeno su se preplitali praveći obasjane figure od želja. Tek po koji fijuk vetra podigao bi prašinu da smetne pogled ka nebu. Ustuknut pred vetrom, odabrao sam da mu sjaj vidim baš u tvojim očima. Kakav drugačiji sjaj to nije mogao biti…

Nismo bili drhtavi, niti hladni, iako je decembar bio na pomolu. Ni vetra više nije bilo. Mesec je grejao ustajali vazduh, i tek toliko osvetlio stazu po kojom ćemo se pamtiti. Ni kakvog sećanja nije bilo, samo dve ruke i nesiguran pogled. Kakve li sreće kada se iz neočekivanog sivila jesenje večeri javi nada i pomama za tugom! Nismo govorili previše...

Zavladao je mrak, potpun. Znali smo da zatvorenim očima najbolje se oseća. Pod jaknama vulkanom nepristupačnosti zakucali smo na vrata novih želja. Bog zna koliko je bilo i dobro i bolno od samog početka…

I tek tako večeras mi je prostrujalo sećanje porom svakom prognano pred očima, i na jastuku zamirisalo lice tvoje i kosa. Tek tako ni vetar, ni mesec nisu mogli biti drugačiji večeras… Samo se sećanje javilo davno izgubljeno, da svojom širinom podseti i zapara dušu. I tek tako ću i večeras zaspati kao da se ničeg ne sećam! Tek tako prazan i samom sebi nepoznat.

NA POSLETKU

Posle dovoljno vremena da se nedovoljno razbistrim, otuđim od snova… ostavio sam te bar iza svoje nemoći. Nemoćan da promenim ljude, prilagodio sam se svojim potrebama. U preplitanju međusobnih vrednosti zanemeo sam pred svojim ustupcima. Sa velikom verom, i neosnovanim težnjama, ostavio sam dovoljno prostora da promatram i da budem ono što će upotpuniti prazninu jer gde drugde mesta i nisam imao.

Sećanje mi nije pomoglo, niti je šta vredelo. Bledelo je… Novi putevi koji su nas činili sličnim, nisu vredeli, zbog različitih moralnih načela. A koža pod kožom, i nesebični osećaj leptirića bez trunke saosećanja, tek sa kojim obrisom na nas, vredeo je kao milijarde zvezda! Ali i to je prolazilo sa prvim jutrom i škripom vrata. Pogubno sam verovao da će se vratiti, samo nikad nisam mogao da razuverim sebe da sam greška vlastitih osećanja bez imalo griže savesti; i povrh svega nerazuman, nedostojanstven… i uporan.

Prebolno je osećanje kada sve daš i ostaneš bez ičega… Svaku sam noć ukrasio sa po kojom zvezdom. Svaki sam dan obeležio svojim čulima ostavivši trag u vremenu. Svaki dan značajan ljudima, ostavio sam ti po koju priliku, najobičniju stvar po kojoj možeš da me osetiš… A sebi sam ostavio više nego što sam ikad dobio…

I na posletku, da li je ičeg bilo vredno? Da li su laži izrečene, ponešene magijom noći, samo laži, samo trenutak ili težnja za čim? Da li su pregaženi kilometri borba za nešto što je moglo da vredi? Da li je uopšte vredelo? Da li je strah od kraja doneo kraj… ili novi početak novih puteva? Sve je to nebitno dok god je nebitno barem jednom od nas!

PREVARA PROBUĐENOG PONOSA

       Okrenuo sam se prošlosti po ko zna koji put, možda još samo jednom da te ugledam. Ni traga više. Ni mirisa. Sve isčezlo je ovog jutra. Ali fali mi da mi fališ! Da me nešto steže u grudima i lomi kad te se setim.
        Sunce je mirisalo, prokleto, na zimu. Ko zna koji je decembar već i bliži se kraj i ove godine… ili ovog sveta… Ljudi svašta pričaju. Grad je mirisao na sneg, na smušeni povetarac okupan listopadnim granjem; a u meni je skriven samo, snebivao se onaj osećaj da sam opet slobodan. Ah, što mrzim ga! Bulevarom se sem tramvaja nije mogao prozreti drugačiji zvuk. Neke kočije sa rikom konja Ili damske cipele bi i te kako probudile prirodom obasutu maglu. Nije mi trebalo da te volim i ove zime, nije…
        Noć je pala rano. Ne vidim tako daleko, kao jutros, sva čuda ovoga grada. Noć mi miriše na neki pepeo i cimet u kuvanom vinu. Ne pucketa vatra kraj mene i ne osećam dim. Ne osećam ga! A protivim se svakom pokušaju da sebe razuverim u to da smo daleko ostali, nedorečeni i lažni. Kraj uzglavlja mi još struji onaj zvuk tvog odlaska, poljupca kraj vrata, i surove tišine zatvorenog hodnika. Teški uzdah, sećanje na jedan decembar, mali mračni ugao iza prozora i zvuk vetrova. Eh, sve sad samo podseća…
        Probudim li se sutra sa istim osećajem, bar slutiću da te ne želim više. A znam da je ovo danas samo prevara probuđenog ponosa. Danas sam samo bio malo snažniji i spreman da se ne kolebam sa svojim snovima, sa svojom voljom. Pokušaću, ipak, na jastuku da ti još jednim snom objasnim sebe. Ostavim ti možda koju pesmu, ili suzu… ili sebe po ko zna koji put, onako, sebično i usput… bar za tren da probudim te, i dotaknem…

" 7 "

nešto novo ...