Nedelja, Mart 10, 2013
NA POSLETKU
Posle dovoljno vremena da se nedovoljno razbistrim, otuđim od snova… ostavio sam te bar iza svoje nemoći. Nemoćan da promenim ljude, prilagodio sam se svojim potrebama. U preplitanju međusobnih vrednosti zanemeo sam pred svojim ustupcima. Sa velikom verom, i neosnovanim težnjama, ostavio sam dovoljno prostora da promatram i da budem ono što će upotpuniti prazninu jer gde drugde mesta i nisam imao.
Sećanje mi nije pomoglo, niti je šta vredelo. Bledelo je… Novi putevi koji su nas činili sličnim, nisu vredeli, zbog različitih moralnih načela. A koža pod kožom, i nesebični osećaj leptirića bez trunke saosećanja, tek sa kojim obrisom na nas, vredeo je kao milijarde zvezda! Ali i to je prolazilo sa prvim jutrom i škripom vrata. Pogubno sam verovao da će se vratiti, samo nikad nisam mogao da razuverim sebe da sam greška vlastitih osećanja bez imalo griže savesti; i povrh svega nerazuman, nedostojanstven… i uporan.
Prebolno je osećanje kada sve daš i ostaneš bez ičega… Svaku sam noć ukrasio sa po kojom zvezdom. Svaki sam dan obeležio svojim čulima ostavivši trag u vremenu. Svaki dan značajan ljudima, ostavio sam ti po koju priliku, najobičniju stvar po kojoj možeš da me osetiš… A sebi sam ostavio više nego što sam ikad dobio…
I na posletku, da li je ičeg bilo vredno? Da li su laži izrečene, ponešene magijom noći, samo laži, samo trenutak ili težnja za čim? Da li su pregaženi kilometri borba za nešto što je moglo da vredi? Da li je uopšte vredelo? Da li je strah od kraja doneo kraj… ili novi početak novih puteva? Sve je to nebitno dok god je nebitno barem jednom od nas!
