Poezija

RANO PROLEĆE

      “Zeleno, volim te, zeleno”. I pozelenelo je sve, napokon! Uspomene još me vuku na nešto što je prolazilo u proleće. Samo, sada je sve zelenije… I trava dok izranja iz brloga zimskog sna, i krošnje koje podvlače se pogledom ka sivim zgradama… sve se polako i sigurno budi i podseća na savršen dan.

    Prilika će biti da se izgladneli od nečasti, uljuljkamo još koji put u nekom nepoznatom povečerju, da se izmislimo i slažemo sebe kako će biti drugačije ovaj put, a sve je manje-više samo senka nekadašnjeg nadanja, ili očajanja (kako kome). Osmisliti osmeh na putu ka nevoljama lakše mi je sada, naučio sam biti hladne glave i bez očekivanja. Možda trebalo je sve tako od početka, možda trebalo je… Al’ sloboda je uzela svoj danak, sada i previše.

      Ne mogu da te vidim kao nekada. Ne preterujem više i ne glumim jad. Oči su mi zaslepljene ostale za bol! Vidim čitav svet kao tuđim očima! Čujem spokojan poj ptica što se u krošnjama zavlače da se podvuku pod hlad, i veselu pesmu drugim pticama. Čujem vetra zvuk samo kroz san, jer spokojan je vazduh koji sam naučio ponovo da dišem, a da ne para mi grlo i da ne boli, prokleto rezak. I čujem, konačno, i svog srca huk koji me ne plaši više. Želeo sam da vidimo svet istim očima… Želim i sad, ali znam da smo se mimoišli u poletu nemira, il’ nemara…

     Kada bih te opet video, izmaglilo bi mi se proleće pred očima, nestao bi mi ptica poj sa ramena, i topao, mirisan povetarac iz kose. Nestao bi mi ukus proleće sa dlana kada bih te ponovo kroz svoje nesigurnosti poneo. Sem tebe video ne bih šarolik svet sanjara, niti mesec boje ranog proleća u spokoj noći kako zaranja. Sem tebe ništa ne bih video!