Sreda, Mart 20, 2013
ČEKAJUĆI PROLEĆE
Pocepan kao hartija, već stoti put tražim razlog da te vidim. A razloga je mnogo… Neki obešeni o ulične bandere čekaju da kiše pokupe svaku kap. Neki su čak i izgaženi mokrim cipelama pokupili svu magiju jutarnjih odlazaka. Ne znam da li sam i sam negde među njima- razlog da zadovoljim svoju pohlepu…
Kad bih bar dovoljno hrabar bio, lako bih prekinuo svaki posrnuli dan. Već mi je mučno da idem i da se vijam s tobom oko kapljica kišne i tek nadolazeće prolećne tišine. Ali se setim da u proleće mi nekako ponajviše i nedostaješ. Sve se budi kraj nečega i miriše na raj. A proleće i beše dobar razlog da se rastanemo, sećam se…
Onako, baš martovski, tek se otopi sneg, i ulice osušene zagraje od radosti i ljudi, sve dok ih ne prekine neki novi sneg. Dok taman se zabeli dobro poznat put za snove, sunce mi stidljivo jutrom na prozor spusti koju kap. I onda nemoj ni da me pitaš zašto sam i ja bolestan i depresivan! Taman te se otresem sa ramena i prva prolećna lasta mi zažubori vesela, neki vetar opijen severom je opet oduva. Taman se srećan rešim da budem i ja dah proleća, kiša opustoši sve ulice i moju nadu prospe po njima… Pa ima li onda svrhe dizati se sumoran i hrliti visine… kad me zemlja već tobom natopljena čeka da siđem?
Protiv proleća se nikad ni zima do kraja nije izborila, niti su selice do kraja godine uspele da nađu svoj jedini dom. Sve se zaludno okreće, i što se desilo ne može izbrisati ni vetar ni kojekakvo prolećem okupano jutro. A biće prilika još da se zadenemo u kakvom vremenu i prepričamo onom drugom po koji dan... Ali ni ovo proleće nije nama dato, valjda dok ne zaboravim da i život nije ništa drugo do čekanje, u kome i jeste sva čar… A sve što se jako želi i dočeka se… kad tad.
