nešto novo ...
Danas je istina bila u prolaz kraj mene, ostavila trag. Pokušao sam da nađem po ko zna koji put svrhu svog bitisanja, na ovom mestu, sa ovim ljudima i ovim obavezama. Naravno, takve misli, vukle su me u depresivno stanje. Muzika je prijala.
Bezobzirno lutanje sa muzikom u ušima, u srcu i u koracima.
Ponovo pokušavam pronaći sebe, pokrenuti se, skočiti, trčati... baš onako kako mi duša, srce nalaže. Međutim, stegnut vrat, šake, lažno dostojanstvo ne dozvoljavaju mi da se pomerim. Zašto?
Tri puta su me oduvek držala na nogama:
Prvi put:
Da se oslobodim svega materijalnog, postanem najgori klošar, i uvek iznova nalazim i pronalazim sebe. Bezuspešno i vrlo uspešno u različitim nijansama.
Drugi put:
Da se vežem materijalnim stvarima, koji mi, da l’ na moju sreću, ili žalost, idu od ruke. Tada bih robovao sam svojim navikama. Postao bih rob ljudi koji nisu ništa bolji od mene, šta više samo su odlučniji. Kao takav verovatno pod stresom svakodnevnog dočepavanja onoga što mi ne treba i svakako neću zadržati.
Treći put:
Uspeh u svojoj slobodi. Svež vazduh. Muzika poznata samo meni. Nova azbuka. Sreća. Sreća! I dostojanstvo. Kredibilitet. Umerenost. Neumerenost. Osmeh. Tuga, ali samo moja, kao izvor neiscrpne inspiracije. Ispunjenost.
Noć je brzo dotakla sve krovove koje umoran gledam iz stana sa mišlju gde sam. Kuda idem? Da li uopšte nekud idem? Gluposti... Sve su to samo gluposti! I krivca tražim, a krivac sam samo ja. Krivac, u slobodi svojih odluka! Motivisan sopstvenom demotivacijom. Ispunjen sopstvenom prazninom, i napokon prazan, a pun gneva!
Isti ću se probuditi i ujutru, sa oteklim licem, kamenom na želudcu, lažnim osmehom i optimizmom- pravim.
Slobodan ću ići u svoju propast. Slobodan i srećan.
ČEKAJUĆI SPAS
treperim bez
moći,
pozdravljam zvezde,
čuvare noći.
Gledamo se dugo,
započinjemo
ples,
dok u ritmu noći
izvire moj bes.
Okovi na rukama
sve jače
me bole,
želim da poletim
ali još sam dole.
Mesec na nebu
već odavno
stoji,
sada mi je jasno
tek čega se bojim.
Razrešujem ruke
i uspinjem se gore,
zašto ja da letim
kad i oni stoje?
Ne želim da
bežim,
tlo je meni sveto,
nek je ono gore
nebo prokleto.
Moja braća
Tišina čisti uzavrele pute,
dani su isti a noći još tupe,
koraci se razvlače od vreline leta,
misli se zavlače opet gde je seta.
Njivine vene opet su puste,
nemaju mene pa ne može da uspe
plod koji vraća jeseni strme,
nisu moja braća oblaci što grme.
Oni su vetrovi koji me nose,
stari vekovi i mlade rose,
oni su moja sreća usahnula,
od istih boja nas majka udahnula.
Koraci prvi bili su nam isti,
toplina krvi rastapa nam misli,
koraci pozni jedni druge prate,
al život prozni moj ne mogu da shvate.
MNOGO JE LJUBAVI
Mnogo je dana,
al svi su isti
kada u svakom
ja mislim o njoj.
Sluga je tama,
mi nismo čisti,
obeleženi znakom
vremena svog.
Mnogo je ljubavi,
al nije u nama,
kao da je uvela
u pupoljku još.
Mnogo je stvari
kao što je tama
koja nije smela
pružiti nam noć.
Mnogo je noći
neprespavanih draga,
ubijam ih sasvim
polako i oštro.
Vetru ne dam preći,
preći preko praga,
moraću da zaspim,
i jutro je prošlo.
MOJ DOM
Noćas, probudi me,
sakrij snove i osudi me
na večni nespokoj.
To smeš samo ti...
samo tebi sam dao
dušu da mi razoriš,
okreneš se i odeš.
A znam, ponovo ćeš doći,
zatvorićeš oči, tu, kraj mene
i noć će proći.
Naše će senke izbledeti,
a ja ću miran sedeti
i čekati prve reči.
I tako... dok srce kuca,
tvoj dom je moja kuća,
a moj si ti.
Noćas, probudi me,
otvori snove i sludi me,
i molim te, odlazi...
ŽELEO BIH...
Želeo bih noćas da ne sanjam te,
barem jedna noć spokojno da prođe,
a sutra opet neka tuga dođe,
trebaće mi ona, kada nemam tebe.
Želeo bih jecaj gitara da stane,
neka svira noćas muzika sa juga,
ona vesela; presela mi tuga
sa kojom mi svako jutra osvane.
Želeo bih noćas da ubijem snove,
pa makar se posle i ubicom zvao,
i ceo život tuđe snove krao,
kad ne ustanem kad me neko zove.
Želeo bih noćas da sakrijem sebe
u neke ruke neznane mi, strane,
i da gorim dok jutro ne svane,
uzalud... misliću na tebe.
LJUBAV TO JE, SREĆA NE
Lako bih te našao kada bih te tražio,
al nisam se snašao u laži toj.
I kad bih u pakao, ni tad ne bih plakao
Jer znam da bih sve dobro ostavio njoj…
Izvor moga raja je, svetlost na kraju puta,
Nekad ništa, nekad sve…
A nekad samo ljubav glupa koju daljina guta
I progoni me…
Trazi početak, kraja nema, a ni smisla kao pre.
Ljubav to je…
Sreća ne!
PROKLETO BELO
Sletela je noć, |
ugašen je svemir, |
guši me nemoć |
i prokleti nemir. |
Jato puno ptica |
crnih, pa i belih, |
sve je to sitnica |
od godina zrelih. |
Sletela je magla, |
oseća se glad, |
Svet je od stakla |
kao mesec mlad. |
I godine klize |
po putu od straha, |
sve su moje krize |
od prokletog praha. |
Vene drhte prazne |
sa usnama vrelim, |
to su moje kazne |
stihovima belim. |
Osećam i prste |
u ustima tuđe! |
Oh, prečasni krste, |
godine su luđe! |
Spasi me od njih! |
Udri me sve jače! |
Uzmi ovaj stih |
kada mi se plače! |
Pospi beli sneg, |
oh, Bože, oh, Bože, |
zar je i to greh |
kad godine se množe?! |
Ali dug je vek, |
a naš je sve kraći, |
pokloni mi lek, |
dalje ću se snaći. |
Ili samo ćuti, |
radi sve po svome, |
dok niko ne sluti |
da mi glava klone. |
Nek se ne probudim, |
dno sam dotakao, |
počinjem da ludim, |
idem u pakao. |
Samo jedno molim, |
raspite mi telo, |
kad i dalje volim |
to prokleto belo. milivojk.blogspot.com |
PUT DO RAJA
i na blogspotu:
http://milivojk.blogspot.com/
