AVGUST NA SELU '99
Uzdasi su postali prejako poniženje...
Senke još lutaju po istupelim telima,
a ovaj miris je postao kao snoviđjenje
koje još luta po napustenim selima.
Mir, tišina i uvele lale
jos me sećaju na avgust vreli,
tada su sve moje kule pale,
a gradio sam ih bićem celim.
Ukleta raskrsnica još mi je sveta,
a osećam gađenje sad prema njoj.
Oh, Bože, gde li su sad leta
koja su mi donela samo nespokoj?
Uzbuđeni leptiri krase još mi njive
koje rađaju trave i nose bunilo,
ne, više ne berem ringlove sive,
noć je uvela, al nije ludilo.
PREDOSEĆAM
Predosećam… umire i grad…
večnost sada plamti u trenutku,
sve, bas sve dao sam ti ja,
a sada sam samo ja na gubitku.
Oprosti… reči da l’ te bole ne znam,
pretpostavljam da ne jer nije ti stalo,
a šta sam učinio shvatiću kad bezdan
osvane i jutro zamiriše na nju.
“Idiote jedan!”- Ponavljam stalno
kad bezvoljan pred ogledalo stanem,
u srcu besan, u glavi svestan
krivim sebe sto uvek planem…
I uzdahom teškim obgrlim jastuk,
potonem, ne sanjam, ubila si sve,
al’ nateram sebe i dalje da živim
pomiren da više sa mnom nema te.
* * *
Misli mi ubija samo jedna propast
što nadamnom ima vlasti,
I onda mislim, al ne shvatam
Na kom ću to putu pasti.
Dal’ život uopšte ima smisla
Kad živim bez strasti?
Nevolja je ta što uvek budan sanjam,
Uvek budan misli citam,
neću, nešto se snebivam
I mislim da cu stati…
Budim se na sebe kivan,
Bezobrzan, a naivan.
I čini mi se da me nema,
Kao da ne postojim,
Pokušavam da oduprem se
Onog čega se još bojim
Ali nešto ne ide mi
Da se sam sa sobom borim...
DOĐE MI...
Dođe mi da bacim
staru košulju
koju još čuvam
negde u ormanu,
dođe mi da odjašem
prema zapadu
kao u nekom
starom romanu.
Dođe mi da vrisnem
iz sveg glasa
al mi još nešto
u grlu stoji,
dođe mi da zaspim
čudesnim snom
al da se ne probudim,
toga se bojim.
Dođe mi da čuvam
stari Anth
koji mi je neko
nekad davno dao,
dođe mi da čuvam
i ono pismo
koje ti nikada
nisam slao.
Dođe mi da kasnim
u svoje snove
koje nikada
stvarno ne pamtim.
Dođe mi da srce
svoje silno zgazim
jer ne želim
više da ga pratim.
BES i BOL
Bes. Bol.
Dugo stojimo u blatu.
Ni napred, ni nazad.
Senke se same svete inatu.
Bes. Bol.
Još je malo ostalo snage.
Jače. Još jače!
Ali te oči još su mi drage.
Snaga me izdaje.
Sledeći potez je tvoj,
a meni ostaju samo suze..
i bes.. i bol..
* * *
Bogovima dušu dajem
samo da se ne pokajem
za ljubav koju pružam.
Vetrovima milost prosim,
žrtve nikad ne prinosim
jer nisam nikom dužan.
Kriv sam? Ne znam. Moram reći
da ne kunem svoje reči
pa ni ovaj život bludan.
Kunem krvlju okupane
propale sve mi dane
koje nisam bio budan.
Jutro sada trpi mene
mesec mlad je ko od stene
okamenjen, nesiguran.
Nepoznato mi je veče,
drugim tokom život teče
spokojan i buran.
Ako misli odlutaju,
čežnju davnu mi sputaju,
neću znati gde sam stao.
Setiću se, a ne želim
da s prošlošću delim
sve što sam od sebe krao.
Ostaje mi samo duša,
korenje mi spali suša,
i konačno opet letim!
Ako ikad opet stanem,
kao suza na dno kanem -
Sidarte ću da se setim.
PESMA KOJA VOLI
Sunčana zemlja na obronku suza,
Dunav crni ne spaja nas više.
Uzalud su trube koje još se trude
da unište nebo, da unište kiše.
Istina neće biti dorečena,
mala ljubav plamsa i razdire me,
a kada bukne i moje srce pukne
tada će bol samo da se nazire.
Molitva. Spletkarim sa đavolom
da rastavim ruke vaše nebeske,
al ne daju mi oči, ne daju u noći
da ih naslikam na moje freske.
Slomljena srca ćutaće sad večno,
neka utihnu u svoj ovoj boli.
Neka gore sveće, ubiti me neće,
ali tebe hoće pesma koja voli.
VODA I VATRA
Uzdasi oštri, kratki, mračni,
svetlost je naše sve ruže tkala.
Mi, još deca, pod suncem smo rasli
dok nas je kiša od svetlosti prala.
Još uvek je sunce isto tamo gore,
samo prži jače trave i svo bilje.
Pogledaj! I nebo dobilo je bore
koje još nas prima u svoje okrilje.
Otvori se sama, oh, presveta tajno,
osećaji plitki razdiru mi dušu.
Davno je već prošlo ono vreme bajno,
sad dolazi tuga koja nosi sušu.
Otvoreno nebo poziva u spas,
ali sunce neda da se tamo vinem,
ne mogu da slušam više ovaj glas,
prokleta nek' su mora i visine!
Izvini svete, i majko izvini,
čelična se boja još o mene satre,
ne mogu da živim na strmoj visini,
ne mogu ja - voda, ne mogu bez vatre.
BEZ TEBE
Vetar blag, tvoj me jad drži i ne popušta,
Hladna noć, u pomoć uzalud ja dozivam
Prolaznike, bilo kog, da od tebe sklone me,
Jer bez tebe ne mogu, a s tobom mi je još teže.
Vetar jak, tvoj uzdah, peče me u grudima,
Hladno je, sve gore zbog tebe se osećam.
Uzela si najdraže, što sam ikad imao
Moje srce, sve moje, što sam dugo skrivao.
A sada tvoje ime dozivam...
U snu budim se da te ne gledam...
