MASLAČAK
Danas sam
ubrao jedan maslačak
i poželeo da
ga donesem tebi,
da ga u
svoju knjigu staviš
dok ne
posivi kao tuga u meni.
Pa nekad kad
ga slučajno sretneš
u miru dok
listaš tuđe muke,
da ti se
raspadnut na ruke spusti,
raspadnut
kao moj život što je...
I bez
sećanja sa stegnutim licem
baciš ga
kroz prozor neka leti,
dohvati nebo
i sestre svoje
i bude
poslednji moj dodir tebi.
http://milivojk.blogspot.com/2012/04/maslacak.html
AKO DANAS ODEŠ
Ako danas
odeš, otić’ ću i ja dovraga!
Pusti me
barem da samo znam da si blizu...
Ako danas
odeš, odakle ti snaga
da se posle
vratiš dok sećanja se nižu?
Ne govori mi
da će sve to samo proći...
Daljine me
bole svakim metrom više.
Znam da će
nam oboje laste na prag doći,
al’ šta kad
i njih prve oteraju kiše?
Ko će ti
pesme moje pevati dok snene
otvaraš oči
u podne iz sna?
Ko će te
tada sećati na mene?
Ko će mene
ranjenog podići sa dna?
Ako danas
odeš... i mene povedi...
da krenemo
zajedno prugom tom ka jugu,
mene će i
onako usput vrag odneti
nazad gde
smo stali, da hrani moju tugu.
http://milivojk.blogspot.com/2012/04/ako-danas-odes.html
OPET ISPOČETKA
Nikada nisam
želeo da te izgubim...
Da odeš tek
tako... i bez razloga.
Nebitno je
sve dok mogu da te ljubim
i gledam sa
svog mutnog prozora.
Sam sam kriv
za svu moju bol...
Ja sam taj
koji ne zna sa sobom da vaga.
Samo živ sam
s tobom, svedok mi je Bog
jer ti si mi
sve... sva moja snaga!
Oprosti mi
što nekad bio sam i loš...
Kada ludim i
za granice ne znam,
to je samo
zato što želim te još
i što bez
tebe nisam bio trezan.
Vreme je
prošlo, prošli smo i mi
stvari koje
mogu da nas pomere.
Pogledajmo sebe...
u oči istini,
sve
drugačije je posle promene.
Samo sruši
zid! Oslobodi se tog straha
od mene, od
sebe i od prošlosti...
Već sutra
možemo opet mi bez daha
jedno drugom
zavući se pod kosti.
Sada sam
više neg’ ikad siguran
da mogu ti
biti i zemlja i Bog,
sve što
poželiš... i miran i buran...
Samo da si
opet kraj ramena mog.
Pogledaj
večeras još sebe u oči,
videćeš i
mene tamo kako čekam
da se meni
vratiš i još ove noći
počnemo opet
baš sve ispočetka.
http://milivojk.blogspot.com/2012/04/opet-ispocetka.html
SAČUVAJ NAM DANE
Nedostaje mi
pogled na katedralu
sa tvog
prozora dok nam preti zima,
da slušam
kako dišeš, gledaš tavanicu staru
koja se
nazire od leptirića i dima.
Nedostaju mi
reči o tome šta biće
dok iskra ti
se zlatna u očima budi
i strepnja u
čekanju zore koja sviće
dok nikome
te nedam, zaludno te ljubim.
U potrovlju
soba, bela kutija... i pogled,
stisak ruku
zapletenih prstima i muk...
dok sve je
savršeno... u žurbi dok ne odem
i ne čujem
prokletih vrata zvuk.
Nedostaješ
mi ti... i sve tvoje mane...
oči neumorne
i noć besana.
Ako ništa
drugo, sačuvaj nam dane,
ja nas već
jesam u svojim pesmama.
http://milivojk.blogspot.com/2012/03/sacuvaj-nam-dane.html
DANAS
Baš danas
sam tražio prazninu
i kopao
sveže rane da te pronađem,
da te osetim,
pa makar i kroz bol
i na
trenutak opet izgubim se.
Nisam, veruj
osetio neku razliku...
Isto je kao
da si tu, ali mi ne pomaže
jer znam da
više nisam tvoj...
i ako svaki
dan ispočetka zaljubim se.
http://milivojk.blogspot.com/2012/03/danas.html
MOJ SVET
Danas ću
samo probati da te ne volim...
Da ti naudim
i kao pobednik te ostavim,
jer evo...
tri dana je prošlo kako te ne molim
da se
vratiš, da me razumeš... da sa mnom ostariš.
Kako je
samo dobro biti ovako hladan kao ti:
Praviti se
da ništa nije bilo i nastaviti dalje...
Opet je nebo
plavo, život lep i maslačak žuti
u mojim
rukama gde nisi ti... Baš je dobro ne voleti te!
Pa zašto
onda to sebi radim kad mi nanosiš samo bol?!
Zašto te ne
zaboravim i opet mi dobro bude?
Pa zato...
što si moj svet... moja sreća, moja kob...
Ti si istina
i jedina svetlost ovoga života mog.
http://milivojk.blogspot.com/2012/03/moj-svet.html
PREDAJA
Vrati mi noći
da mogu da spavam,
Vrati mi snove
koje sam voleo,
I koje želim
još uvek da sanjam...
Vrati mi sve
što je bolelo.
Sa snegom
sam otišao i ja dovraga...
Muči me
bezbroj pitanja, sitnica
po koje
dođem često na tvoj prag,
A onda...
osetim se kao skitnica.
Pa lutam
gradom u kojem smo nastali,
obilazim sve
kule koje smo stvorili,
i borim se
da vratim nas, al smo nestali
tako brzo...
a nismo se borili.
Zbog tebe sam
baš pao na kolena!
Molio kao
beskućnik za parče hleba,
i sada me
boli dok bez poleta
trčim
slobodan ispod neba.
Dozivam kišu
da vrati te na moja
neumorna
leđa i na moj vrat.
Sunce, ova
kiša, sve je bez boja,
jer vodio
sam ljubav... a ti si rat.
A nisam
poražen, a ni pobednik,
samo prazan
bez želje da trajem.
Ja nikada
nisam ni bio osvetnik,
zato se za
svagda noćas predajem.
NEK TRAJE
Pokidan do
besvesti, nije mi lako
da pogazim
sebe i odglumim da
ću preko
svega preći, i tek tako
ponosan
ustati sa dna.
Sad već
očajan ne mogu da shvatim
da je tek
tako moglo da se desi
istog dana
da na grudima ti plačem,
a već iste
noći zameniš me njim.
Spreman da
budem što sam bio, bolji,
ne gušim te
više kada sve ti dam.
znam da ipak
nije to tebi po volji
al’ se bojim
da ne gubim samo ja.
Šta loše o
njemu ne mogu ti reći,
Ispašću samo
lud i opsesivan,
A ima
toga... ne mogu poreći.
Nek ostanem
ja taj naivan i kivan
Pa sad idi
dalje, neka ti je srećno,
ono što smo
imali nek traje,
u sećanju
mome ostaćeš večno
Dok ne
prebolim i počnem da se kajem...
Što sve sam
ti dao... i još ti sve dajem...
DOK TRAJEM
Pusti me da
živim u svojoj ludosti
neometen
tvojim postupcima.
Dodirni me samo
da me uzburkaš...
Al nikom
nepričaj da baš tebi pišem!
Pst! Naša je
tajna da to što smo imali
je bilo
najlepše. A samo moja je da te
još uvek
volim.
Ćuti, ne
govori! Mnogo je zlih duša!
Neko će te
odvesti daleko od mene
i tada ja
više neću biti ja.
Ovako kad
znam da tu si negde
iza par
zgrada, par ulica... nekako mi je lakše.
Pa makar i s
njim u postelji
znam da
jedan uzdah je samo za mene.
Ćuti! I ne
prepuštaj mene u ruke neke neznane.
I ako tvoj
više neću biti... tvoj sam celim bićem...
i biću...
dok trajem.
* * *
I sinoć sam
te sreo. Pognute glave previrući po novčaniku
Čekala si da
prođem...
Smešna si,
mila... Kao da si previrala po sećanju...
Čak to što
je neko sa mnom bio
Ne znači da
bih bio bezobziran, nepristojan.
Osetio sam
tvoj pogled na svojim leđima
Ali se nisam
osvrtao. Glupo je, zar ne?
Pogledi bi
nam se sreli, sramota bi učinila svoje...
Možda čak i
seta, ko zna...
Izabrali smo
suprotne puteve.
Meni su
koraci sada stabilni. Ponovo sam prohodao
I hrlim
daljine.
Ne želim ti
da padneš. Več samo da se sećaš.
Sećaš
trenutka jer on je sve! Raspršen čini večnost
Koja će
zauvek da traje
U tebi... u
meni...
