KAO TI
Prepoznaćeš
me u dugim ulicama...
„Pabu na
Bulevaru“, „Limanskom parku“...
Jednoj
čaši... krigli točenog, crnog...
Jednoj klupi
na tvrđavi koja i danas
Čuva od
pogleda slučajnih prolaznika...
Prepoznaćeš
me u nekim klubovima,
Novoj
religiji, pogledu u mraku...
Autobusu
broj tri... u prolazu, kraj Dunava
Koji zamalo
me je odneo.
Prepoznaćeš
me i u njemu...
Kada ti
okrene leđa u krevetu...
Kada ti
okrene leđa kada ti najviše treba...
U mladom
mesecu i mirisu putnika.
Prepoznaćeš
me na uglu „Maksima Gorkog“,
Pri svakom
drhtavom trenutku nepoznatog...
U svakom
filmu jer nikad nisam glumio!
Na svom
jastuku, u svojoj kosi,
na mokrom
ramenu...
Prepoznaćeš
me pod svojom jaknom
Gde ću
prespavati proleće...
U zvuku
gitare i penušavom vinu...
U dnu čaše
kada su samo praznina,
Čežnja i
želja za bolom jedini razlog za dalje...
Prepoznaćeš
me u trećem mesecu...
Trećem
danu... trećem pokušaju...
U nekom
martu... novembru, decembru...
U prvom
poljupcu u okrilju stare topole.
Prepoznaćeš
me i u pesmama mojim...
Ja te više
nikada neću videti!
Prepoznaću
te samo onda kada nekome
srušim ceo
svet... kada budem kao ti...
ISPOČETKA
Teško je kad
sve izbaciš iz sebe
i ostane
samo bol koja ne bledi.
Pokušavam
dalje, al nazad me vuče
besmisao
sreće koja sad ne vredi.
U noćima kada
pokušavam sniti
razdire mi
grudi osećaj iz sna
da si tu,
kraj mene, gde ne želiš biti
jer za tebe
isti više nisam ja.
Šta je to
il’ ko da od mene te vuče
Da ti ne želiš
što bi moglo biti?
Ne znamo se,
srećo, ni mi baš od juče
da taj sjaj
u oku možeš sakriti.
Pomirenje s
tim da zaboravim pogled
koji boli, a
bez kog živeti ne znam
donosi mi
samo nadu da će opet
doći
decembar topao i vedar.
Znam, ja
nemam prava ni tebi da sudim,
ni ponižen,
sraman do groba te čekam
al nastaviću
da kad usnim te ljubim
i svakog
dana volim ispočetka.
ZNAM DA ZNAŠ
Izmisliću noćas
stotinu načina
da te povredim,
izmisliću novo oružje
samo da te zauvek
slomim.
Ali znam da je uzalud,
Ne mogu da te
pobedim,
Ali obećavam, probaću
bar da te
ne volim.
Znam da u sebi lažem
i želim da
pomisliš
kako mi ne
značiš
ni malo.
Ali bojim se,
kada me
pogledaš
u oči
da ćeš
shvatiti
koliko mi je
stalo.
I čemu sve
to, kad
i onako sve
to znaš,
da kada nisi
blizu,
u
daljini toj
gubim se i
ja?
A ti i dalje
ne želiš sebe
da daš.
Da li se bojiš
il’ si sebična?
to ne znam!
Možda ako bih i shvatio,
izgubila bi se sva čar,
poznaješ me dobro,
znam da znaš,
znaću i ja,
i tu je kraj…
ili…
baš nam ta nit fali
da budemo ono što
sam samo ja…
da budemo munja i nebo,
more i voda,
izvor i kap…
* * *
Duboko u meni utabano ime
tvoje i moje... osviće dan,
a dobro znam da je sve san
i da te nemam zagrliti čime.
Ako ne slutiš, ja ću ti reći,
zaborav blizu uvek je ko znak,
i da nemam za osećaje reči,
da se bojim da napolju je mrak.
Kraj... ulice me zovu...
slepac tvoj sam oduvek i bio
i kao ranjeni vojnik u rovu se krio
da savršen za tebe mogu biti ja.
Sada kad je strah prepleo nam pute
i neko drugi koga ne znam,
ostaju netaknute reči da slute
da jedino ja mogu da se dam.
http://milivojk.blogspot.com/
DAN KADA ĆU NESTATI
Ja sam rođen da budem vođen
kako su me učili.
Ja sam mudar da čujem udar
groma negde na pučini.
Ja dišem samo kad pišem
i nikada neću prestati.
Ja živim samo da se divim
danu kada ću nestati.
ODLAZAK
Slušam tvoj hod u vreloj noći,
njegov jak ritam bolno srce steže,
mislio sam, otići nećeš moći,
da te bar čežnja za mene još veže.
Sati idu sporo kao život ceo,
osmehom hoću plač s lica da skinem,
kada bi mi pružila sreće jedan deo,
da bar još jednom kao Sunce sinem.
Tužno je kad život oduzme ti mladost,
bar na trenutak zbog ljubavi bolne,
čežnja mi vraća onu staru radost
kada sam te prvi put sreo noći one.
I grane sad plaču, ili kiša s njih,
zeleno lišće počinje da vene,
vreme je da odem i ostavim ih,
kao što će tebe odneti mi vreme.
STRAST
I mesec žudi za tvojom lepotom,
obasjava te kroz staklene snove,
na uho ti šapće tajne silnih zvezda,
i neke bajke, neke bajke nove.
I Sunce ti telo obasjava žutim,
svaki crni oblak suparnik je moj,
najlepše je kada ja zanosno ćutim,
obliva me gorki I zanosni znoj.
I kiša koja klizi niz obraze bele
govori mi tvoje bezobrazne sne,
ne verujem joj, jer znam da bi htele
da me unište, jer su tako zle.
KORACI
Korake tvoje znam još uvek dobro,
hod tvoj prepoznajem daleko,
sve plodove ja sam davno obr'o
da bih ti odneo pre neg' drugi neko.
Nekad me čak plaše tvoji koraci,
neku novu jezu u mene unose,
laki, čak i snažni ko sivi oblaci
koji Suncu i meni prkose.
Ah, koraci... ko muzika s neba
bude mi žurno osećaje lude,
još mi ona jedino treba,
bez nje ne mora ni mene da bude.
PRAZNINA U MENI
Hajde laži me sada barem još malo
da osetim onu divljinu u strasti.
Znam
da ti nije ni do čega stalo,
al bojim se da ću bez tebe ostati.
Trebaš
mi kad oluja kroz mene prođe,
kad mi oči zasijaju bez razloga
kakvog,
trebaš mi kad kiša ponovo dođe...
ne mogu ja sam sa olujom
takvom.
I uvek sam čekao pa što ne bih i sad,
lutalica bio, skitao sa
vetrom,
i uvek je nekako mesec bio mlad,
zalivao me tugom i čežnjom sve
većom.
I svo čekanje moje uzalud beše
jer znam da si tvrđa i od
stene,
al ja ipak čekam, možda nekim čudom
te ugledam sasvim, sasvim
željnu mene.
I kada umoran vratim se sebi,
sakrijem snove što nisam
smeo sniti,
ostaje samo praznina u meni,
a znam da nismo krivi za to
ni
ja... ni ti.
" 7 "
Proleće me je konačno obasjalo. Sedim na pocepanom sedištu „sedmice“ i posmatram. Gore. Dole. Pogled mi luta u nadi da će nam se pogledi sresti.
Prvi sunčani dan nakon, kako mi se čini, najduže, najhladnije zime u mom ne tako dugom životu... ne tako srećnom. Tek po koja zgrada uspeva da zakloni sunce i da me brzinom munje vrati samo par dana u nazad, u snežnu idilu i tmurna jutra.
Umor me je već stizao. Pokušavam da smognem snage da ustanem, izađem iz autobusa i udahnem malo svežeg, mlakog vazduha, a vozio bih se ceo dan.
Kiša je kao počinjala, pa prestajala da pada. Sunce je isto tako sijalo pokušavajući da zavara zimu. Tlo se sušilo brže nego što koračam. A vetar, vetar je čarlijao kao iz dosade, lagano.
Voleo sam da me ljubav razočara, ponizi, rastuži... Jedino sam tako mogao biti živ, svestan da postojim... da me neko voli! Kao takav retko sam bio žrtva te nehumane najsvetlije sreće ovog sveta. Kao takav nisam mogao dozvoliti sebi neku veliku sreću. Ona je prolazna. Nisam mogao dozvoliti sebi ni mir, blagostanje. Ono se može poremetiti, i izbaciti me iz koloseka, rastrzati me za vjek vjekova. Sebi sam hteo dozvoliti samo to da volim, volim do neizmoglosti i da zatim o tom ćutim. Hranim svoju dušu, vedrim svoje srce, i pijem svoju krv... Tek tako.
