PREVARA PROBUĐENOG PONOSA
Okrenuo sam se prošlosti po ko zna koji put,
možda još samo jednom da te ugledam. Ni traga više. Ni mirisa. Sve
isčezlo je ovog jutra. Ali fali mi da mi fališ! Da me nešto steže u
grudima i lomi kad te se setim.
Sunce je mirisalo, prokleto,
na zimu. Ko zna koji je decembar već i bliži se kraj i ove godine… ili
ovog sveta… Ljudi svašta pričaju. Grad je mirisao
na sneg, na smušeni povetarac okupan listopadnim granjem; a u meni je
skriven samo, snebivao se onaj osećaj da sam opet slobodan. Ah, što
mrzim ga! Bulevarom se sem tramvaja nije mogao prozreti drugačiji zvuk.
Neke kočije sa rikom konja Ili damske cipele bi i te kako probudile
prirodom obasutu maglu. Nije mi trebalo da te volim i ove zime, nije…
Noć je pala rano. Ne vidim tako daleko, kao jutros, sva čuda
ovoga grada. Noć mi miriše na neki pepeo i cimet u kuvanom vinu. Ne
pucketa vatra kraj mene i ne osećam dim. Ne osećam ga! A protivim se
svakom pokušaju da sebe razuverim u to da smo daleko ostali, nedorečeni i
lažni. Kraj uzglavlja mi još struji onaj zvuk tvog odlaska, poljupca
kraj vrata, i surove tišine zatvorenog hodnika. Teški uzdah, sećanje na
jedan decembar, mali mračni ugao iza prozora i zvuk vetrova. Eh, sve sad
samo podseća…
Probudim li se sutra sa istim osećajem, bar
slutiću da te ne želim više. A znam da je ovo danas samo prevara
probuđenog ponosa. Danas sam samo bio malo snažniji i spreman da se ne
kolebam sa svojim snovima, sa svojom voljom. Pokušaću, ipak, na jastuku
da ti još jednim snom objasnim sebe. Ostavim ti možda koju pesmu, ili
suzu… ili sebe po ko zna koji put, onako, sebično i usput… bar za tren
da probudim te, i dotaknem…
