NAKON POKUŠAJA
Prvi put se nisam pitao zašto, nego zašto ne. Ionako je mlako sećanje već na pomolu svog očekivanja zaboravilo svoj razlog. Pritajeni vapaji su se uobličili u osmeh prazninom izazvan. Nismo se ljutili na svoju slobodu da pokušamo sve i od svega odustanemo. Ali valja nešto ostaviti i za kraj… Kada reči ne bude nikakvu mržnju zašto bi i bilo kakav drugi osećaj. Mora nešto postojati po čemu ćemo se pamtiti kao bolji, u odustajanju od borbe.
Često znamo poznavati svet zarobljeni u svom pogledu, brižljivo ga čuvati u strahu da ga neko ne promeni i uništi nam i jedini razlog da nađemo opravdanje za slučajnosti… Nije moglo drugačije ništa da se zgodi sem onako kako smo želeli. Puteva ima mnogo, ali ni jedan nije slučajan, nijedan pogrešan… Samo je pitanje kojim će koliko vremena trebati da stignemo do cilja, i kako će nas koji oblikovati na tom putu. Jedno je samo neminovno: Koji god da odaberemo biće najteži, jer po njemu moramo sa svom svojom težinom poriva…
Možda se nismo nadali ovome, ali neko se sigurno borio za to. Neko je sigurno izgubio svoje zamisli o prečim stvarima da bi se izborio… da l’ sa sobom ili sa vetrenjačama, potpuno je nebitno. Nebitno je, utoliko pre što je bitno samo da li je vredelo ili nije, i kakve će posledice ostaviti…
Da li je fer prema sebi i prema vremenu popeti se na vrh svojih očekivanja i prosuti sve pokušaje vetru, da ih odnese što dalje, rasute, ili da nam ih šibne nazad u lice? Da li je normalno odustati nakon uspeha? Da li je to uspeh ili samo uspešni pokušaj? Ima li razlike? Ali neuspeh nije sigurno, pa zašto ga se onda odricati?
Teško da će se u trenutku nametnuti odgovor sam od sebe. Kao i za sve mora proći vreme, moraju proći ljudi koji će utabati nove okolnosti… Samo tako ćemo saznati da li je vredelo, a što je još važnije, koliko je vredelo, i kome.
