PREDAJA
Vrati mi noći
da mogu da spavam,
Vrati mi snove
koje sam voleo,
I koje želim
još uvek da sanjam...
Vrati mi sve
što je bolelo.
Sa snegom
sam otišao i ja dovraga...
Muči me
bezbroj pitanja, sitnica
po koje
dođem često na tvoj prag,
A onda...
osetim se kao skitnica.
Pa lutam
gradom u kojem smo nastali,
obilazim sve
kule koje smo stvorili,
i borim se
da vratim nas, al smo nestali
tako brzo...
a nismo se borili.
Zbog tebe sam
baš pao na kolena!
Molio kao
beskućnik za parče hleba,
i sada me
boli dok bez poleta
trčim
slobodan ispod neba.
Dozivam kišu
da vrati te na moja
neumorna
leđa i na moj vrat.
Sunce, ova
kiša, sve je bez boja,
jer vodio
sam ljubav... a ti si rat.
A nisam
poražen, a ni pobednik,
samo prazan
bez želje da trajem.
Ja nikada
nisam ni bio osvetnik,
zato se za
svagda noćas predajem.
NEK TRAJE
Pokidan do
besvesti, nije mi lako
da pogazim
sebe i odglumim da
ću preko
svega preći, i tek tako
ponosan
ustati sa dna.
Sad već
očajan ne mogu da shvatim
da je tek
tako moglo da se desi
istog dana
da na grudima ti plačem,
a već iste
noći zameniš me njim.
Spreman da
budem što sam bio, bolji,
ne gušim te
više kada sve ti dam.
znam da ipak
nije to tebi po volji
al’ se bojim
da ne gubim samo ja.
Šta loše o
njemu ne mogu ti reći,
Ispašću samo
lud i opsesivan,
A ima
toga... ne mogu poreći.
Nek ostanem
ja taj naivan i kivan
Pa sad idi
dalje, neka ti je srećno,
ono što smo
imali nek traje,
u sećanju
mome ostaćeš večno
Dok ne
prebolim i počnem da se kajem...
Što sve sam
ti dao... i još ti sve dajem...
DOK TRAJEM
Pusti me da
živim u svojoj ludosti
neometen
tvojim postupcima.
Dodirni me samo
da me uzburkaš...
Al nikom
nepričaj da baš tebi pišem!
Pst! Naša je
tajna da to što smo imali
je bilo
najlepše. A samo moja je da te
još uvek
volim.
Ćuti, ne
govori! Mnogo je zlih duša!
Neko će te
odvesti daleko od mene
i tada ja
više neću biti ja.
Ovako kad
znam da tu si negde
iza par
zgrada, par ulica... nekako mi je lakše.
Pa makar i s
njim u postelji
znam da
jedan uzdah je samo za mene.
Ćuti! I ne
prepuštaj mene u ruke neke neznane.
I ako tvoj
više neću biti... tvoj sam celim bićem...
i biću...
dok trajem.
* * *
I sinoć sam
te sreo. Pognute glave previrući po novčaniku
Čekala si da
prođem...
Smešna si,
mila... Kao da si previrala po sećanju...
Čak to što
je neko sa mnom bio
Ne znači da
bih bio bezobziran, nepristojan.
Osetio sam
tvoj pogled na svojim leđima
Ali se nisam
osvrtao. Glupo je, zar ne?
Pogledi bi
nam se sreli, sramota bi učinila svoje...
Možda čak i
seta, ko zna...
Izabrali smo
suprotne puteve.
Meni su
koraci sada stabilni. Ponovo sam prohodao
I hrlim
daljine.
Ne želim ti
da padneš. Več samo da se sećaš.
Sećaš
trenutka jer on je sve! Raspršen čini večnost
Koja će
zauvek da traje
U tebi... u
meni...
KAO TI
Prepoznaćeš
me u dugim ulicama...
„Pabu na
Bulevaru“, „Limanskom parku“...
Jednoj
čaši... krigli točenog, crnog...
Jednoj klupi
na tvrđavi koja i danas
Čuva od
pogleda slučajnih prolaznika...
Prepoznaćeš
me u nekim klubovima,
Novoj
religiji, pogledu u mraku...
Autobusu
broj tri... u prolazu, kraj Dunava
Koji zamalo
me je odneo.
Prepoznaćeš
me i u njemu...
Kada ti
okrene leđa u krevetu...
Kada ti
okrene leđa kada ti najviše treba...
U mladom
mesecu i mirisu putnika.
Prepoznaćeš
me na uglu „Maksima Gorkog“,
Pri svakom
drhtavom trenutku nepoznatog...
U svakom
filmu jer nikad nisam glumio!
Na svom
jastuku, u svojoj kosi,
na mokrom
ramenu...
Prepoznaćeš
me pod svojom jaknom
Gde ću
prespavati proleće...
U zvuku
gitare i penušavom vinu...
U dnu čaše
kada su samo praznina,
Čežnja i
želja za bolom jedini razlog za dalje...
Prepoznaćeš
me u trećem mesecu...
Trećem
danu... trećem pokušaju...
U nekom
martu... novembru, decembru...
U prvom
poljupcu u okrilju stare topole.
Prepoznaćeš
me i u pesmama mojim...
Ja te više
nikada neću videti!
Prepoznaću
te samo onda kada nekome
srušim ceo
svet... kada budem kao ti...
ISPOČETKA
Teško je kad
sve izbaciš iz sebe
i ostane
samo bol koja ne bledi.
Pokušavam
dalje, al nazad me vuče
besmisao
sreće koja sad ne vredi.
U noćima kada
pokušavam sniti
razdire mi
grudi osećaj iz sna
da si tu,
kraj mene, gde ne želiš biti
jer za tebe
isti više nisam ja.
Šta je to
il’ ko da od mene te vuče
Da ti ne želiš
što bi moglo biti?
Ne znamo se,
srećo, ni mi baš od juče
da taj sjaj
u oku možeš sakriti.
Pomirenje s
tim da zaboravim pogled
koji boli, a
bez kog živeti ne znam
donosi mi
samo nadu da će opet
doći
decembar topao i vedar.
Znam, ja
nemam prava ni tebi da sudim,
ni ponižen,
sraman do groba te čekam
al nastaviću
da kad usnim te ljubim
i svakog
dana volim ispočetka.
ZNAM DA ZNAŠ
Izmisliću noćas
stotinu načina
da te povredim,
izmisliću novo oružje
samo da te zauvek
slomim.
Ali znam da je uzalud,
Ne mogu da te
pobedim,
Ali obećavam, probaću
bar da te
ne volim.
Znam da u sebi lažem
i želim da
pomisliš
kako mi ne
značiš
ni malo.
Ali bojim se,
kada me
pogledaš
u oči
da ćeš
shvatiti
koliko mi je
stalo.
I čemu sve
to, kad
i onako sve
to znaš,
da kada nisi
blizu,
u
daljini toj
gubim se i
ja?
A ti i dalje
ne želiš sebe
da daš.
Da li se bojiš
il’ si sebična?
to ne znam!
Možda ako bih i shvatio,
izgubila bi se sva čar,
poznaješ me dobro,
znam da znaš,
znaću i ja,
i tu je kraj…
ili…
baš nam ta nit fali
da budemo ono što
sam samo ja…
da budemo munja i nebo,
more i voda,
izvor i kap…
* * *
Duboko u meni utabano ime
tvoje i moje... osviće dan,
a dobro znam da je sve san
i da te nemam zagrliti čime.
Ako ne slutiš, ja ću ti reći,
zaborav blizu uvek je ko znak,
i da nemam za osećaje reči,
da se bojim da napolju je mrak.
Kraj... ulice me zovu...
slepac tvoj sam oduvek i bio
i kao ranjeni vojnik u rovu se krio
da savršen za tebe mogu biti ja.
Sada kad je strah prepleo nam pute
i neko drugi koga ne znam,
ostaju netaknute reči da slute
da jedino ja mogu da se dam.
http://milivojk.blogspot.com/
DAN KADA ĆU NESTATI
Ja sam rođen da budem vođen
kako su me učili.
Ja sam mudar da čujem udar
groma negde na pučini.
Ja dišem samo kad pišem
i nikada neću prestati.
Ja živim samo da se divim
danu kada ću nestati.
ODLAZAK
Slušam tvoj hod u vreloj noći,
njegov jak ritam bolno srce steže,
mislio sam, otići nećeš moći,
da te bar čežnja za mene još veže.
Sati idu sporo kao život ceo,
osmehom hoću plač s lica da skinem,
kada bi mi pružila sreće jedan deo,
da bar još jednom kao Sunce sinem.
Tužno je kad život oduzme ti mladost,
bar na trenutak zbog ljubavi bolne,
čežnja mi vraća onu staru radost
kada sam te prvi put sreo noći one.
I grane sad plaču, ili kiša s njih,
zeleno lišće počinje da vene,
vreme je da odem i ostavim ih,
kao što će tebe odneti mi vreme.
