Poezija

STRAST

KORACI

Korake tvoje znam još uvek dobro,
hod tvoj prepoznajem daleko,
sve plodove ja sam davno obr'o
da bih ti odneo pre neg' drugi neko.

Nekad me čak plaše tvoji koraci,
neku novu jezu u mene unose,
laki, čak i snažni ko sivi oblaci
koji Suncu i meni prkose.

Ah, koraci... ko muzika s neba
bude mi žurno osećaje lude,
još mi ona jedino treba,
bez nje ne mora ni mene da bude.

PRAZNINA U MENI

Hajde laži me sada barem još malo
da osetim onu divljinu u strasti.
Znam da ti nije ni do čega stalo,
al bojim se da ću bez tebe ostati.

Trebaš
mi kad oluja kroz mene prođe,
kad mi oči zasijaju bez razloga
kakvog,
trebaš mi kad kiša ponovo dođe...
ne mogu ja sam sa olujom
takvom.

I uvek sam čekao pa što ne bih i sad,
lutalica bio, skitao sa
vetrom,
i uvek je nekako mesec bio mlad,
zalivao me tugom i čežnjom sve
većom.

I svo čekanje moje uzalud beše
jer znam da si tvrđa i od
stene,
al ja ipak čekam, možda nekim čudom
te ugledam sasvim, sasvim
željnu mene.

I kada umoran vratim se sebi,
sakrijem snove što nisam
smeo sniti,
ostaje samo praznina u meni,
a znam da nismo krivi za to
ni
ja... ni ti.

ČEKAJUĆI SPAS

Moja braća

Tišina čisti uzavrele pute,
dani su isti a noći još tupe,
koraci se razvlače od vreline leta,
misli se zavlače opet gde je seta.

Njivine vene opet su puste,
nemaju mene pa ne može da uspe
plod koji vraća jeseni strme,
nisu moja braća oblaci što grme.

Oni su vetrovi koji me nose,
stari vekovi i mlade rose,
oni su moja sreća usahnula,
od istih boja nas majka udahnula.

Koraci prvi bili su nam isti,
toplina krvi rastapa nam misli,
koraci pozni jedni druge prate,
al život prozni moj ne mogu da shvate.

MNOGO JE LJUBAVI

Mnogo je dana,
al svi su isti
kada u svakom
ja mislim o njoj.
Sluga je tama,
mi nismo čisti,
obeleženi znakom
vremena svog.

Mnogo je ljubavi,
al nije u nama,
kao da je uvela
u pupoljku još.
Mnogo je stvari
kao što je tama
koja nije smela
pružiti nam noć.

Mnogo je noći
neprespavanih draga,
ubijam ih sasvim
polako i oštro.
Vetru ne dam preći,
preći preko praga,
moraću da zaspim,
i jutro je prošlo.

MOJ DOM

Noćas, probudi me,
sakrij snove i osudi me
na večni nespokoj.

To smeš samo ti...
samo tebi sam dao
dušu da mi razoriš,
okreneš se i odeš.

A znam, ponovo ćeš doći,
zatvorićeš oči, tu, kraj mene
i noć će proći.

Naše će senke izbledeti,
a ja ću miran sedeti
i čekati prve reči.

I tako... dok srce kuca,
tvoj dom je moja kuća,
a moj si ti.

Noćas, probudi me,
otvori snove i sludi me,
i molim te, odlazi...

ŽELEO BIH...

Želeo bih noćas da ne sanjam te,
barem jedna noć spokojno da prođe,
a sutra opet neka tuga dođe,
trebaće mi ona, kada nemam tebe.

Želeo bih jecaj gitara da stane,
neka svira noćas muzika sa juga,
ona vesela; presela mi tuga
sa kojom mi svako jutra osvane.

Želeo bih noćas da ubijem snove,
pa makar se posle i ubicom zvao,
i ceo život tuđe snove krao,
kad ne ustanem kad me neko zove.

Želeo bih noćas da sakrijem sebe
u neke ruke neznane mi, strane,
i da gorim dok jutro ne svane,
uzalud... misliću na tebe.

LJUBAV TO JE, SREĆA NE

Lako bih te našao kada bih te tražio,
al nisam se snašao u laži toj.
I kad bih u pakao, ni tad ne bih plakao
Jer znam da bih sve dobro ostavio njoj…

Izvor moga raja je, svetlost na kraju puta,
Nekad ništa, nekad sve…
A nekad samo ljubav glupa koju daljina guta
I progoni me…

Trazi početak, kraja nema, a ni smisla kao pre.
Ljubav to je…
Sreća ne!

PROKLETO BELO