Poezija

Proleće me je konačno obasjalo. Sedim na pocepanom sedištu „sedmice“ i posmatram. Gore. Dole. Pogled mi luta u nadi da će nam se pogledi sresti.

Prvi sunčani dan nakon, kako mi se čini, najduže, najhladnije zime u mom ne tako dugom životu... ne tako srećnom. Tek po koja zgrada uspeva da zakloni sunce i da me brzinom munje vrati samo par dana u nazad, u snežnu idilu i tmurna jutra.

                Umor me je već stizao. Pokušavam da smognem snage da ustanem, izađem iz autobusa i udahnem malo svežeg, mlakog vazduha, a vozio bih se ceo dan.

Kiša je kao počinjala, pa prestajala da pada. Sunce je isto tako sijalo pokušavajući da zavara zimu. Tlo se sušilo brže nego što koračam. A vetar, vetar je čarlijao kao iz dosade, lagano.

                Voleo sam da me ljubav razočara, ponizi, rastuži... Jedino sam tako mogao biti živ, svestan da postojim... da me neko voli! Kao takav retko sam bio žrtva te nehumane najsvetlije sreće ovog sveta. Kao takav nisam mogao dozvoliti sebi neku veliku sreću. Ona je prolazna. Nisam mogao dozvoliti sebi ni mir, blagostanje. Ono se može poremetiti, i izbaciti me iz koloseka, rastrzati me za vjek vjekova. Sebi sam hteo dozvoliti samo to da volim, volim do neizmoglosti i da zatim o tom ćutim. Hranim svoju dušu, vedrim svoje srce, i pijem svoju krv... Tek tako.

Danas je istina bila u prolaz kraj mene, ostavila trag. Pokušao sam da nađem po ko zna koji put svrhu svog bitisanja, na ovom mestu, sa ovim ljudima i ovim obavezama. Naravno, takve misli, vukle su me u depresivno stanje. Muzika je prijala.

Bezobzirno lutanje sa muzikom u ušima, u srcu i u koracima.

Ponovo pokušavam pronaći sebe, pokrenuti se, skočiti, trčati... baš onako kako mi duša, srce nalaže. Međutim, stegnut vrat, šake, lažno dostojanstvo ne dozvoljavaju mi da se pomerim. Zašto?

Tri puta su me oduvek držala na nogama:

Prvi put:

Da se oslobodim svega materijalnog, postanem najgori klošar, i uvek iznova nalazim i pronalazim sebe. Bezuspešno i vrlo uspešno u različitim nijansama.

Drugi put:
Da se vežem materijalnim stvarima, koji mi, da l’ na moju sreću, ili žalost, idu od ruke. Tada bih robovao sam svojim navikama. Postao bih rob ljudi koji nisu ništa bolji od mene, šta više samo su odlučniji. Kao takav verovatno pod stresom svakodnevnog dočepavanja onoga što mi ne treba i svakako neću zadržati.

Treći put:
Uspeh u svojoj slobodi. Svež vazduh. Muzika poznata samo meni. Nova azbuka. Sreća. Sreća! I dostojanstvo. Kredibilitet. Umerenost. Neumerenost. Osmeh. Tuga, ali samo moja, kao izvor neiscrpne inspiracije. Ispunjenost.

Noć je brzo dotakla sve krovove koje umoran gledam iz stana sa mišlju gde sam. Kuda idem? Da li uopšte nekud idem? Gluposti... Sve su to samo gluposti! I krivca tražim, a krivac sam samo ja. Krivac, u slobodi svojih odluka! Motivisan sopstvenom demotivacijom. Ispunjen sopstvenom prazninom, i napokon prazan, a pun gneva!

Isti ću se probuditi i ujutru, sa oteklim licem, kamenom na želudcu, lažnim osmehom i optimizmom- pravim.

Slobodan ću ići u svoju propast. Slobodan i srećan.