Moja braća
Tišina čisti uzavrele pute,
dani su isti a noći još tupe,
koraci se razvlače od vreline leta,
misli se zavlače opet gde je seta.
Njivine vene opet su puste,
nemaju mene pa ne može da uspe
plod koji vraća jeseni strme,
nisu moja braća oblaci što grme.
Oni su vetrovi koji me nose,
stari vekovi i mlade rose,
oni su moja sreća usahnula,
od istih boja nas majka udahnula.
Koraci prvi bili su nam isti,
toplina krvi rastapa nam misli,
koraci pozni jedni druge prate,
al život prozni moj ne mogu da shvate.
