Poezija

Umotan senkama
treperim bez
moći,
pozdravljam zvezde,
čuvare noći.
Gledamo se dugo,
započinjemo
ples,
dok u ritmu noći
izvire moj bes.

Okovi na rukama
sve jače
me bole,
želim da poletim
ali još sam dole.
Mesec na nebu
već odavno
stoji,
sada mi je jasno
tek čega se bojim.

Razrešujem ruke
i uspinjem se gore,
zašto ja da letim
kad i oni stoje?
Ne želim da
bežim,
tlo je meni sveto,
nek je ono gore
nebo prokleto.