PRAZNINA U MENI
Hajde laži me sada barem još malo
da osetim onu divljinu u strasti.
Znam
da ti nije ni do čega stalo,
al bojim se da ću bez tebe ostati.
Trebaš
mi kad oluja kroz mene prođe,
kad mi oči zasijaju bez razloga
kakvog,
trebaš mi kad kiša ponovo dođe...
ne mogu ja sam sa olujom
takvom.
I uvek sam čekao pa što ne bih i sad,
lutalica bio, skitao sa
vetrom,
i uvek je nekako mesec bio mlad,
zalivao me tugom i čežnjom sve
većom.
I svo čekanje moje uzalud beše
jer znam da si tvrđa i od
stene,
al ja ipak čekam, možda nekim čudom
te ugledam sasvim, sasvim
željnu mene.
I kada umoran vratim se sebi,
sakrijem snove što nisam
smeo sniti,
ostaje samo praznina u meni,
a znam da nismo krivi za to
ni
ja... ni ti.
