ČEKAJUĆI PROLEĆE
Pocepan kao hartija, već stoti put tražim razlog da te vidim. A razloga je mnogo… Neki obešeni o ulične bandere čekaju da kiše pokupe svaku kap. Neki su čak i izgaženi mokrim cipelama pokupili svu magiju jutarnjih odlazaka. Ne znam da li sam i sam negde među njima- razlog da zadovoljim svoju pohlepu…
Kad bih bar dovoljno hrabar bio, lako bih prekinuo svaki posrnuli dan. Već mi je mučno da idem i da se vijam s tobom oko kapljica kišne i tek nadolazeće prolećne tišine. Ali se setim da u proleće mi nekako ponajviše i nedostaješ. Sve se budi kraj nečega i miriše na raj. A proleće i beše dobar razlog da se rastanemo, sećam se…
Onako, baš martovski, tek se otopi sneg, i ulice osušene zagraje od radosti i ljudi, sve dok ih ne prekine neki novi sneg. Dok taman se zabeli dobro poznat put za snove, sunce mi stidljivo jutrom na prozor spusti koju kap. I onda nemoj ni da me pitaš zašto sam i ja bolestan i depresivan! Taman te se otresem sa ramena i prva prolećna lasta mi zažubori vesela, neki vetar opijen severom je opet oduva. Taman se srećan rešim da budem i ja dah proleća, kiša opustoši sve ulice i moju nadu prospe po njima… Pa ima li onda svrhe dizati se sumoran i hrliti visine… kad me zemlja već tobom natopljena čeka da siđem?
Protiv proleća se nikad ni zima do kraja nije izborila, niti su selice do kraja godine uspele da nađu svoj jedini dom. Sve se zaludno okreće, i što se desilo ne može izbrisati ni vetar ni kojekakvo prolećem okupano jutro. A biće prilika još da se zadenemo u kakvom vremenu i prepričamo onom drugom po koji dan... Ali ni ovo proleće nije nama dato, valjda dok ne zaboravim da i život nije ništa drugo do čekanje, u kome i jeste sva čar… A sve što se jako želi i dočeka se… kad tad.
SEĆANJE
Kroz naprsline tamnih oblaka sasvim neočekivano pojavio se mesec, u svom sjaju, vaskrsao iz mraka. Oblaci boje pepela uzbunjeno su se preplitali praveći obasjane figure od želja. Tek po koji fijuk vetra podigao bi prašinu da smetne pogled ka nebu. Ustuknut pred vetrom, odabrao sam da mu sjaj vidim baš u tvojim očima. Kakav drugačiji sjaj to nije mogao biti…
Nismo bili drhtavi, niti hladni, iako je decembar bio na pomolu. Ni vetra više nije bilo. Mesec je grejao ustajali vazduh, i tek toliko osvetlio stazu po kojom ćemo se pamtiti. Ni kakvog sećanja nije bilo, samo dve ruke i nesiguran pogled. Kakve li sreće kada se iz neočekivanog sivila jesenje večeri javi nada i pomama za tugom! Nismo govorili previše...
Zavladao je mrak, potpun. Znali smo da zatvorenim očima najbolje se oseća. Pod jaknama vulkanom nepristupačnosti zakucali smo na vrata novih želja. Bog zna koliko je bilo i dobro i bolno od samog početka…
I tek tako večeras mi je prostrujalo sećanje porom svakom prognano pred očima, i na jastuku zamirisalo lice tvoje i kosa. Tek tako ni vetar, ni mesec nisu mogli biti drugačiji večeras… Samo se sećanje javilo davno izgubljeno, da svojom širinom podseti i zapara dušu. I tek tako ću i večeras zaspati kao da se ničeg ne sećam! Tek tako prazan i samom sebi nepoznat.
NA POSLETKU
Posle dovoljno vremena da se nedovoljno razbistrim, otuđim od snova… ostavio sam te bar iza svoje nemoći. Nemoćan da promenim ljude, prilagodio sam se svojim potrebama. U preplitanju međusobnih vrednosti zanemeo sam pred svojim ustupcima. Sa velikom verom, i neosnovanim težnjama, ostavio sam dovoljno prostora da promatram i da budem ono što će upotpuniti prazninu jer gde drugde mesta i nisam imao.
Sećanje mi nije pomoglo, niti je šta vredelo. Bledelo je… Novi putevi koji su nas činili sličnim, nisu vredeli, zbog različitih moralnih načela. A koža pod kožom, i nesebični osećaj leptirića bez trunke saosećanja, tek sa kojim obrisom na nas, vredeo je kao milijarde zvezda! Ali i to je prolazilo sa prvim jutrom i škripom vrata. Pogubno sam verovao da će se vratiti, samo nikad nisam mogao da razuverim sebe da sam greška vlastitih osećanja bez imalo griže savesti; i povrh svega nerazuman, nedostojanstven… i uporan.
Prebolno je osećanje kada sve daš i ostaneš bez ičega… Svaku sam noć ukrasio sa po kojom zvezdom. Svaki sam dan obeležio svojim čulima ostavivši trag u vremenu. Svaki dan značajan ljudima, ostavio sam ti po koju priliku, najobičniju stvar po kojoj možeš da me osetiš… A sebi sam ostavio više nego što sam ikad dobio…
I na posletku, da li je ičeg bilo vredno? Da li su laži izrečene, ponešene magijom noći, samo laži, samo trenutak ili težnja za čim? Da li su pregaženi kilometri borba za nešto što je moglo da vredi? Da li je uopšte vredelo? Da li je strah od kraja doneo kraj… ili novi početak novih puteva? Sve je to nebitno dok god je nebitno barem jednom od nas!
