PROKLETO BELO
Sletela je noć, |
ugašen je svemir, |
guši me nemoć |
i prokleti nemir. |
Jato puno ptica |
crnih, pa i belih, |
sve je to sitnica |
od godina zrelih. |
Sletela je magla, |
oseća se glad, |
Svet je od stakla |
kao mesec mlad. |
I godine klize |
po putu od straha, |
sve su moje krize |
od prokletog praha. |
Vene drhte prazne |
sa usnama vrelim, |
to su moje kazne |
stihovima belim. |
Osećam i prste |
u ustima tuđe! |
Oh, prečasni krste, |
godine su luđe! |
Spasi me od njih! |
Udri me sve jače! |
Uzmi ovaj stih |
kada mi se plače! |
Pospi beli sneg, |
oh, Bože, oh, Bože, |
zar je i to greh |
kad godine se množe?! |
Ali dug je vek, |
a naš je sve kraći, |
pokloni mi lek, |
dalje ću se snaći. |
Ili samo ćuti, |
radi sve po svome, |
dok niko ne sluti |
da mi glava klone. |
Nek se ne probudim, |
dno sam dotakao, |
počinjem da ludim, |
idem u pakao. |
Samo jedno molim, |
raspite mi telo, |
kad i dalje volim |
to prokleto belo. milivojk.blogspot.com |
PUT DO RAJA
Nekada sam živeo u čarima svojih snova
I želeo da se otisnem daleko od dna,
A sada kada sam osoba jedna sasvim nova,
Shvatam da ipak to nisam bio ja.
Drugi su merili, osećali, znali,
I isto toliko ostao im dužan,
Ali meni nikada dosta nisu dali
Da ostanem bez cilja, samo glup i ružan.
I nesvesno kad ime povede me tvoje
Proletim kroz sunca, mora, sva bez kraja…
Uplasim se nekad, i hrabri se boje,
Ali istraju na putu do raja…
Ostaću ti dužan, večno, dok god trajem,
U okrilju mojih želja ti ćeš biti.
Jer ne želim sutra opet da se kajem
I da se uplašim šta ću opet sniti.
Strah kada ubije sve želje u nama,
Kada se slomi sve ono što znamo,
Tada nam ostane samo pusta tama
I niko da nas čeka tamo.
