Poezija

Nedostaje mi pogled na katedralu

sa tvog prozora dok nam preti zima,

da slušam kako dišeš, gledaš tavanicu staru

koja se nazire od leptirića i dima.

Nedostaju mi reči o tome šta biće

dok iskra ti se zlatna u očima budi

i strepnja u čekanju zore koja sviće

dok nikome te nedam, zaludno te ljubim.

U potrovlju soba, bela kutija... i pogled,

stisak ruku zapletenih prstima i muk...

dok sve je savršeno... u žurbi dok ne odem

i ne čujem prokletih vrata zvuk.

Nedostaješ mi ti... i sve tvoje mane...

oči neumorne i noć besana.

Ako ništa drugo, sačuvaj nam dane,

ja nas već jesam u svojim pesmama.

 

 

 http://milivojk.blogspot.com/2012/03/sacuvaj-nam-dane.html

Baš danas sam tražio prazninu

i kopao sveže rane da te pronađem,

da te osetim, pa makar i kroz bol

i na trenutak opet izgubim se.

Nisam, veruj osetio neku razliku...

Isto je kao da si tu, ali mi ne pomaže

jer znam da više nisam tvoj...

i ako svaki dan ispočetka zaljubim se.

 

 

 http://milivojk.blogspot.com/2012/03/danas.html

Danas ću samo probati da te ne volim...

Da ti naudim i kao pobednik te ostavim,

jer evo... tri dana je prošlo kako te ne molim

da se vratiš, da me razumeš... da sa mnom ostariš.

Kako je samo dobro biti ovako hladan kao ti:

Praviti se da ništa nije bilo i nastaviti dalje...

Opet je nebo plavo, život lep i maslačak žuti

u mojim rukama gde nisi ti... Baš je dobro ne voleti te!

Pa zašto onda to sebi radim kad mi nanosiš samo bol?!

Zašto te ne zaboravim i opet mi dobro bude?

Pa zato... što si moj svet... moja sreća, moja kob...

Ti si istina i jedina svetlost ovoga života mog.

 

 

 http://milivojk.blogspot.com/2012/03/moj-svet.html

Vrati mi noći da mogu da spavam,

Vrati mi snove koje sam voleo,

I koje želim još uvek da sanjam...

Vrati mi sve što je bolelo.

Sa snegom sam otišao i ja dovraga...

Muči me bezbroj pitanja, sitnica

po koje dođem često na tvoj prag,

A onda... osetim se kao skitnica.

Pa lutam gradom u kojem smo nastali,

obilazim sve kule koje smo stvorili,

i borim se da vratim nas, al smo nestali

tako brzo... a nismo se borili.

Zbog tebe sam baš pao na kolena!

Molio kao beskućnik za parče hleba,

i sada me boli dok bez poleta

trčim slobodan ispod neba.

Dozivam kišu da vrati te na moja

neumorna leđa i na moj vrat.

Sunce, ova kiša, sve je bez boja,

jer vodio sam ljubav... a ti si rat.

A nisam poražen, a ni pobednik,

samo prazan bez želje da trajem.

Ja nikada nisam ni bio osvetnik,

zato se za svagda noćas predajem.

 

 

 

Pokidan do besvesti, nije mi lako

da pogazim sebe i odglumim da

ću preko svega preći, i tek tako

ponosan ustati sa dna.

Sad već očajan ne mogu da shvatim

da je tek tako moglo da se desi

istog dana da na grudima ti plačem,

a već iste noći zameniš me njim.

Spreman da budem što sam bio, bolji,

ne gušim te više kada sve ti dam.

znam da ipak nije to tebi po volji

al’ se bojim da ne gubim samo ja.

Šta loše o njemu ne mogu ti reći,

Ispašću samo lud i opsesivan,

A ima toga... ne mogu poreći.

Nek ostanem ja taj naivan i kivan

Pa sad idi dalje, neka ti je srećno,

ono što smo imali nek traje,

u sećanju mome ostaćeš večno

Dok ne prebolim i počnem da se kajem...

Što sve sam ti dao... i još ti sve dajem...

 

 

 

Pusti me da živim u svojoj ludosti

neometen tvojim postupcima.

Dodirni me samo da me uzburkaš...

Al nikom nepričaj da baš tebi pišem!

Pst! Naša je tajna da to što smo imali

je bilo najlepše. A samo moja je da te

još uvek volim.

Ćuti, ne govori! Mnogo je zlih duša!

Neko će te odvesti daleko od mene

i tada ja više neću biti ja.

Ovako kad znam da tu si negde

iza par zgrada, par ulica... nekako mi je lakše.

Pa makar i s njim u postelji

znam da jedan uzdah je samo za mene.

Ćuti! I ne prepuštaj mene u ruke neke neznane.

I ako tvoj više neću biti... tvoj sam celim bićem...

i biću... dok trajem.

 

 

 

I sinoć sam te sreo. Pognute glave previrući po novčaniku

Čekala si da prođem...

Smešna si, mila... Kao da si previrala po sećanju...

Čak to što je neko sa mnom bio

Ne znači da bih bio bezobziran, nepristojan.

Osetio sam tvoj pogled na svojim leđima

Ali se nisam osvrtao. Glupo je, zar ne?

Pogledi bi nam se sreli, sramota bi učinila svoje...

Možda čak i seta, ko zna...

Izabrali smo suprotne puteve.

Meni su koraci sada stabilni. Ponovo sam prohodao

I hrlim daljine.

Ne želim ti da padneš. Več samo da se sećaš.

Sećaš trenutka jer on je sve! Raspršen čini večnost

Koja će zauvek da traje

U tebi... u meni...

 

 

 

Prepoznaćeš me u dugim ulicama...

„Pabu na Bulevaru“, „Limanskom parku“...

Jednoj čaši... krigli točenog, crnog...

Jednoj klupi na tvrđavi koja i danas

Čuva od pogleda slučajnih prolaznika...

Prepoznaćeš me u nekim klubovima,

Novoj religiji, pogledu u mraku...

Autobusu broj tri... u prolazu, kraj Dunava

Koji zamalo me je odneo.

Prepoznaćeš me i u njemu...

Kada ti okrene leđa u krevetu...

Kada ti okrene leđa kada ti najviše treba...

U mladom mesecu i mirisu putnika.

Prepoznaćeš me na uglu „Maksima Gorkog“,

Pri svakom drhtavom trenutku nepoznatog...

U svakom filmu jer nikad nisam glumio!

Na svom jastuku, u svojoj kosi,

na mokrom ramenu...

Prepoznaćeš me pod svojom jaknom

Gde ću prespavati proleće...

U zvuku gitare i penušavom vinu...

U dnu čaše kada su samo praznina,

Čežnja i želja za bolom jedini razlog za dalje...

Prepoznaćeš me u trećem mesecu...

Trećem danu... trećem pokušaju...

U nekom martu... novembru, decembru...

U prvom poljupcu u okrilju stare topole.

Prepoznaćeš me i u pesmama mojim...

Ja te više nikada neću videti!

Prepoznaću te samo onda kada nekome

srušim ceo svet... kada budem kao ti...

Teško je kad sve izbaciš iz sebe

i ostane samo bol koja ne bledi.

Pokušavam dalje, al nazad me vuče

besmisao sreće koja sad ne vredi.

U noćima kada pokušavam sniti

razdire mi grudi osećaj iz sna

da si tu, kraj mene, gde ne želiš biti

jer za tebe isti više nisam ja.

Šta je to il’ ko da od mene te vuče

Da ti ne želiš što bi moglo biti?

Ne znamo se, srećo, ni mi baš od juče

da taj sjaj u oku možeš sakriti.

Pomirenje s tim da zaboravim pogled

koji boli, a bez kog živeti ne znam

donosi mi samo nadu da će opet

doći decembar topao i vedar.

Znam, ja nemam prava ni tebi da sudim,

ni ponižen, sraman do groba te čekam

al nastaviću da kad usnim te ljubim

i svakog dana volim ispočetka.