ISPOČETKA
Teško je kad
sve izbaciš iz sebe
i ostane
samo bol koja ne bledi.
Pokušavam
dalje, al nazad me vuče
besmisao
sreće koja sad ne vredi.
U noćima kada
pokušavam sniti
razdire mi
grudi osećaj iz sna
da si tu,
kraj mene, gde ne želiš biti
jer za tebe
isti više nisam ja.
Šta je to
il’ ko da od mene te vuče
Da ti ne želiš
što bi moglo biti?
Ne znamo se,
srećo, ni mi baš od juče
da taj sjaj
u oku možeš sakriti.
Pomirenje s
tim da zaboravim pogled
koji boli, a
bez kog živeti ne znam
donosi mi
samo nadu da će opet
doći
decembar topao i vedar.
Znam, ja
nemam prava ni tebi da sudim,
ni ponižen,
sraman do groba te čekam
al nastaviću
da kad usnim te ljubim
i svakog
dana volim ispočetka.
