Poezija

MNOGO JE LJUBAVI

Mnogo je dana,
al svi su isti
kada u svakom
ja mislim o njoj.
Sluga je tama,
mi nismo čisti,
obeleženi znakom
vremena svog.

Mnogo je ljubavi,
al nije u nama,
kao da je uvela
u pupoljku još.
Mnogo je stvari
kao što je tama
koja nije smela
pružiti nam noć.

Mnogo je noći
neprespavanih draga,
ubijam ih sasvim
polako i oštro.
Vetru ne dam preći,
preći preko praga,
moraću da zaspim,
i jutro je prošlo.

MOJ DOM

Noćas, probudi me,
sakrij snove i osudi me
na večni nespokoj.

To smeš samo ti...
samo tebi sam dao
dušu da mi razoriš,
okreneš se i odeš.

A znam, ponovo ćeš doći,
zatvorićeš oči, tu, kraj mene
i noć će proći.

Naše će senke izbledeti,
a ja ću miran sedeti
i čekati prve reči.

I tako... dok srce kuca,
tvoj dom je moja kuća,
a moj si ti.

Noćas, probudi me,
otvori snove i sludi me,
i molim te, odlazi...

ŽELEO BIH...

Želeo bih noćas da ne sanjam te,
barem jedna noć spokojno da prođe,
a sutra opet neka tuga dođe,
trebaće mi ona, kada nemam tebe.

Želeo bih jecaj gitara da stane,
neka svira noćas muzika sa juga,
ona vesela; presela mi tuga
sa kojom mi svako jutra osvane.

Želeo bih noćas da ubijem snove,
pa makar se posle i ubicom zvao,
i ceo život tuđe snove krao,
kad ne ustanem kad me neko zove.

Želeo bih noćas da sakrijem sebe
u neke ruke neznane mi, strane,
i da gorim dok jutro ne svane,
uzalud... misliću na tebe.

LJUBAV TO JE, SREĆA NE

Lako bih te našao kada bih te tražio,
al nisam se snašao u laži toj.
I kad bih u pakao, ni tad ne bih plakao
Jer znam da bih sve dobro ostavio njoj…

Izvor moga raja je, svetlost na kraju puta,
Nekad ništa, nekad sve…
A nekad samo ljubav glupa koju daljina guta
I progoni me…

Trazi početak, kraja nema, a ni smisla kao pre.
Ljubav to je…
Sreća ne!

PROKLETO BELO

PUT DO RAJA

i na blogspotu:

http://milivojk.blogspot.com/

AVGUST NA SELU '99

Uzdasi su postali prejako poniženje...
Senke još lutaju po istupelim telima,
a ovaj miris je postao kao snoviđjenje
koje još luta po napustenim selima.

Mir, tišina i uvele lale
jos me sećaju na avgust vreli,
tada su sve moje kule pale,
a gradio sam ih bićem celim.

Ukleta raskrsnica još mi je sveta,
a osećam gađenje sad prema njoj.
Oh, Bože, gde li su sad leta
koja su mi donela samo nespokoj?

Uzbuđeni leptiri krase još mi njive
koje rađaju trave i nose bunilo,
ne, više ne berem ringlove sive,
noć je uvela, al nije ludilo.

PREDOSEĆAM

Predosećam… umire i grad…
večnost sada plamti u trenutku,
sve, bas sve dao sam ti ja,
a sada sam samo ja na gubitku.

Oprosti… reči da l’ te bole ne znam,
pretpostavljam da ne jer nije ti stalo,
a šta sam učinio shvatiću kad bezdan
osvane i jutro zamiriše na nju.

“Idiote jedan!”- Ponavljam stalno
kad bezvoljan pred ogledalo stanem,
u srcu besan, u glavi svestan
krivim sebe sto uvek planem…

I uzdahom teškim obgrlim jastuk,
potonem, ne sanjam, ubila si sve,
al’ nateram sebe i dalje da živim
pomiren da više sa mnom nema te.

* * *

Misli mi ubija samo jedna propast
što nadamnom ima vlasti,
I onda mislim, al ne shvatam
Na kom ću to putu pasti.
Dal’ život uopšte ima smisla
Kad živim bez strasti?

Nevolja je ta što uvek budan sanjam,
Uvek budan misli citam,
neću, nešto se snebivam
I mislim da cu stati…
Budim se na sebe kivan,
Bezobrzan, a naivan.

I čini mi se da me nema,
Kao da ne postojim,
Pokušavam da oduprem se
Onog čega se još bojim
Ali nešto ne ide mi
Da se sam sa sobom borim...